Viktorija Aladžić: Misterija secesijske kuće u ulici Zrinjskog i Frankopana

U ovoj ulici, na žalost, sve kuće su planirane za rušenje prema planovima detaljne regulacije, čime je ugrožena još jedna tipična i mirna subotička ulica u kojoj ima nekoliko kuća koje zaslužuju dužnu pažnju i izlazak iz zaborava i anonimnosti, a jedna od njih je ona na broju 11.

Građenje kuća je jedna od najvažnijih ljudskih aktivnosti, jer sve drugo čime se ljudi bave, bilo da je vezano za obezbeđivanje najosnovnijih potreba ili puku zabavu, smešteno je u nekom od – danas veoma raznovrsnih – oblika kuće. Bez kuće, te opne koja čini ljudski život mogućim, jedva da bismo se nešto razlikovali od svojih dalekih, ali ne toliko različitih od nas, rođaka – čovekolikih majmuna.

Na putu do današnjeg stepena razvoja ljudske civilizacije bilo je mnogo pokušaja i promašaja, uspeha i neuspeha, a jedan od vrhunskih ostvarenja kolektivne akcije je grad, osnovni uslov nastanka onoga što zovemo civilizacijom i što se u velikoj meri razlikuje od seoske zajednice. Seoska zajednica manje-više je nepromenljiva od svog nastanka, pa do danas. Ljudi se na selima bave poljoprivredom, tek nešto malo i nekim drugim aktivnostima.

A grad je ono što u organizaciju ljudskog društva uvodi novi kvalitet i donosi razvoj. Istorija sveta povezana je sa istorijom gradova. Grad predstavlja onu vrstu ljudske naseobine koja je sposobna da samostalno generiše svoj razvoj. Gradovi su kroz sve istorijske periode bili glavni centri ekonomskog, društvenog i kulturnog razvoja. Izgradnja grada oslikavala je odnos ljudi prema svetu oko sebe, njihovo doživljavanje sveta oko sebe i svog mesta u tom svetu. I danas je to slučaj, pitanje je samo koliko umemo da čitamo arhitekturu.

Najslavniji period privrednog razvoja Subotice krajem XIX i početkom XX veka, onaj koji je odredio njen gradski karakter, omogućio je izgradnju velikog broja palata i kuća, odnosno, urbanizaciju naselja koje je dobilo status slobodnog kraljevskog grada još 1779. godine, ali je sve do 1879. godine ličilo više na selo nego na grad.

Izgradnja grada tog vremena značila je izgradnju raskošnih prizemnih i spratnih građanskih kuća, od čvrstog materijala, sa fasadom koja se pružala duž regulacione linije ulice, zatvarajući ulični front parcele i formirajući gradsku ulicu sa kontinuiranom trakom fasada kuća i s jedne i s druge strane ulice.

Za razliku od građanske kuće, seoska kuća je bila mala, skromna prizemljuša, najčešće građena od naboja ili čerpića, sa slamnatim ili trščanim krovom i trougaonim zabatom sa dva prozorčića, orjentisana prema ulici.

Vrhunac razvoja Subotice poklopio se s nastankom arhitektonskog stila secesija, u kojem su izgrađeni neki od najlepših subotičkih objekata, pre svega Gradska kuća, Sinagoga i Rajhlova palata.

Ovaj stil svakako je obeležio subotičku arhitekturu i doprineo da Subotica prvo postane član evropske rute secesije – Art Nouveau European Route, a potom 2013. godine i član evropske mreže gradova secesije – Réseau Art Nouveau Network.

Kada je grad već bio počastvovan članstvom u dve značajne evropske mreže gradova secesije, bilo je važno napraviti popis svih objekata koji su pre nešto više od sto godina izgrađeni u Subotici u stilu secesije. Ideja je takođe bila da će jednom utvrđeni spisak kuća u stilu secesije otežati svaku ideju o rušenju ovih kuća, jer predstavljaju značajan deo subotičke baštine.

Neke od kuća je bilo lako identifikovati, te je popisano 45 spratnih i 64 prizemne kuće sa stilskim karakteristikama secesije u Subotici. Da bi se moglo sa sigurnošću tvrditi da je neka kuća u stilu secesije, bilo je važno istražiti građevinske dozvole koje se nalaze u Istorijskom arhivu Subotice i videti da li su među njima sačuvani i originalni projekti kuća za koje smo smatrali da pripadaju stilu secesije.

Pošto se o većini kuća nije ništa znalo, ni ko je vlasnik, ko projektant, niti kad je izgrađena, istraživanje je moralo da obuhvati sve sačuvane građevinske dozvole od 1899, pa sve do 1918. – nekoliko hiljada dokumenata. Nakon toga, usledio je dugotrajan proces identifikovanja projekata, kuća, njihovih adresa, vlasnika i projektanata, što je bio proces velikog uzbuđenja i zanimljivih otkrića.

Jedna od kuća pored koje svi prolazimo i ne obraćajući pažnju na njen neobičan oblik i očigledne karakteristike stila secesije, koja, budući da je veoma oronula, više asocira na kuću strave iz dečijih filmova, izronila je tako iz sveta anonimnosti i neznanja pronalaskom originalnog projekta.

Radi se o kući u ulici Zrinjskog i Frankopana 11. U ovoj ulici, na žalost, sve kuće su planirane za rušenje prema planovima detaljne regulacije, čime je ugrožena još jedna tipična i mirna subotička ulica u kojoj ima nekoliko kuća koje zaslužuju dužnu pažnju i izlazak iz zaborava i anonimnosti, a jedna od njih je ona na broju 11.

Projekat za kuću u ulici Zrinjskog i Frankopana 11 uradio je 1906. godine (Istorijski arhiv Subotice, F:2, ép. eng. VI kōr 20/1906) Jakab Klajn (Klein Jakab) za vlasnika Šamuela Klajna (Klein Samuel) i, kao što se upoređenjem sa projektom može videti, kuća je u potpunosti izvedena prema projektu.

Nikakvih drugih saznanja nema niti o projektantu, niti o vlasniku kuće. Izvesno je jedino da su u subotičkom arhivu sačuvana samo tri projekta Jakaba Klajna i sva tri odnosila su se na izgradnje na ovoj istoj parceli.

Prvi je projekat pomenute kuće, drugi je projekat pomoćnog objekta u kojem su bila smeštena dva skromna dvosobna stana i perionica za veš iz 1908. godine (IAS, F:2, ép. eng. VI kōr 17/1908), a treći je bio projekat štale za Isidora Klajna, verovatno Šamuelovog sina i naslednika iz 1912. godine (IAS, F:2, ép. eng. VI kōr 27/1912).

U budućnosti će se verovatno otkriti više o ovom tajanstvenom arhitekti Jakabu Klajnu. U projektu ne piše odakle je poreklom, ali verovatno nije živeo u Subotici, jer bi u protivnom bilo daleko više njegovih projekata. U svakom slučaju, ono što je dragoceno jeste ova oronula, ali izvanredna kuća u stilu secesije, sasvim neobična i drugačija od svih drugih subotičkih secesijskih kuća, sa dekorativnim elementima koji koketiraju sa elementima provincijskog baroka.

Autorka je arhitektica i docentkinja na Građevinskom fakultetu u Subotici i istraživačica graditeljskog nasleđa Subotice.

Članak je nastao u okviru serijala tekstova “Skitam, slikam, mislim, pišem” koji se objavljuje na portalu Magločistač.

Povezani članci:

VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZGRADA NEKADAŠNJE MAĐARSKE DRŽAVNE ŽELEZNICE VRATILA STARI SJAJ

VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZELENILO, ZELENILO, SPASI NAS ZELENILO ILI TRČIM ZA SVOJU ULICU

VIKTORIJA ALADŽIĆ: DRVO PO GLAVI STANOVNIKA

VIKTORIJA ALADŽIĆ: GRAD ILI NEGRAD PITANJE JE SAD

VIKTORIJA ALADŽIĆ: POGLEDAJMO SE U NAŠE VELIKO KOLEKTIVNO OGLEDALO

VIKTORIJA ALADŽIĆ: TROTOAR – MERILO NAŠEG ODNOSA PREMA LJUDIMA