Film Mile Turajlić “Druga strana svega”: Emotivna istina o nepristajanju 90-tih

“Moje razumevanje revolucije je da je to proces na duge staze. Plodove neke ideje vi počinjete da osećate godinama kasnije, ne sutradan. Potoci krvi su istekli posle Francuske revolucije da bi danas cela Evropa živela na njenim tekovinama slobode, bratstva, jednakosti, ali su morali da preguraju Napoleona da bi došli do toga. Prema tome, period od 5. oktobra do sada je neki period koji teče. Ja mislim da smo mi još uvek u revoluciji 5. oktobra, nismo je priveli kraju. Moguće je da istoričari imaju potpuno drugačije viđenje, ali moj optimizam je sklopio ovakvu priču”, rekla je Srbijanka Turajlić nakon projekcije dokumentarnog filma “Druga strana svega”, čiji je glavni akter.

Neko joj je rekao da je napravila jako tužan film.

“Ali ja sam stvarno tužna. Ja sam izgubila svoju političku veru.”

Te reči Mile Turajlić, izgovorene nakon projekcije dokumentarnog filma “Druga strana svega” čiju režiju potpisuje, mogle su se zapravo osetiti u vazduhu i pročitati na licima svih onih koji su tog 17. januara ispunili prostor Rajhlove palate.

A bilo ih je zaista mnogo.

Došli su da odgledaju hroniku jedne porodice koja nije njihova, ali u čijim su svedočanstvima i pokretnim slikama mogli prepoznati vlastita sećanja, postajući tako i sami protagonisti filma koji predstavlja dokument neslavnog vremena 90-tih, revolucionarnog naboja s početka 2000-tih, a potom i razočarenja koje, izgleda, neminovno prati svako istorijsko previranje.

I došli su, možda ponajviše, da čuju odgovor na ono ključno pitanje koje posle svega sledi: da li je imalo smisla?

“Moje razumevanje revolucije je da je to proces na duge staze. Plodove neke ideje vi počinjete da osećate godinama kasnije, ne sutradan. Potoci krvi su istekli posle Francuske revolucije da bi danas cela Evropa živela na njenim tekovinama slobode, bratstva, jednakosti, ali su morali da preguraju Napoleona da bi došli do toga. Prema tome, period od 5. oktobra do sada je neki period koji teče. Ja mislim da smo mi još uvek u revoluciji 5. oktobra, nismo je priveli kraju. Moguće je da istoričari imaju potpuno drugačije viđenje, ali moj optimizam je sklopio ovakvu priču”, spremno odgovara na pitanje iz publike Srbijanka Turajlić, univerzitetska profesorka u penziji i dugogodišnja aktivistkinja.

Ona je glavna akterka filma koji je inicijalno bio potpuno drugačije zamišljen.

Naime, “Druga strana svega” je priča o intimnom životnom prostoru tri generacije jedne porodice kao mikrokosmosu kroz koji se prelama istorija duboko podeljene zemlje, kao što je jednim vratima podeljen i sam stan u kom ta porodica živi.

“I u prvobitnom konceptu filma Srbijanke, zapravo, nije bilo”, objašnjava Mila Turajlić, a na nju se nadovezuje Aleksandra Milovanović, montažerka, govoreći o procesu nastanka dokumentarca aktivno rađenog punih 5 godina:

“Jakog i snažnog filma nema bez glavnog junaka koji je takođe snažan i jak. Taj ko nosi film jeste glavni akter u filmu, i mi smo to zaista dosta kasno shvatili jer je prostor bio važan. Onda smo na jednoj kontrolnoj projekciji uvideli da jedan lik taj prostor okupira i da ga i čini”.

A najveći problem prilikom pravljenja ovog filma bila je – arhiva.

“Kad hoćete da ispričate priču o nepristajanju 90-tih, vi za to skoro da nemate snimke u Srbiji. RTS nije snimao proteste, privatne televizije koje jesu ili su prodate ili su ugašene, ako im već policija nije upadala 90-tih i odnosila trake. Vi ne znate danas gde je arhiva TV Politika, BK kanala, dakle, tih materijala skoro da nema. Studentski protest 1992. skoro da ne postoji, a imam utisak da je bio najvažniji, ali snimaka nema. I onda sam krenula da maltretiram njene bivše student da idu u svoje podrume, da izvlače VHS kasete koje sam digitalizovala. A najveći apsurd u toj priči je što sam materijal iz 1992. godine našla u Beču, zato što je austrijska televizija imala ekipu u Beogradu, i oni su imali tu svest da sačuvaju sirov materijal. Tako dolazimo do situacije da ja sada licenciram od austrijske televizije za sulude pare sliku naše prošlosti jer je mi nismo sačuvali”, rekla je Mila Turajlić, posebno ističući dokumentarnu vrednost pribavljenog materijala za publiku kojoj se obraća:

“Ja sam prvobitno mnogo više razmišljala o stranoj publici. Mene užasno frustrira što su ljudi iz inostranstva formirali mišljenje o nama tokom 90-tih i što oni misle da znaju ko smo mi. Imala sam neverovatnu potrebu da kažem, da dodam, evo, za mene je to izgledalo ovako, ja se ne prepoznajem u drugim narativima Srbije iz 90-tih. Vremenom se potreba da komuniciram sa stranom publikom prebacila na potrebu da komuniciram sa domaćom mlađom publikom jer mi se desilo u nekoliko navrata da upadnem u čudne rasprave sa decom svojih prijatelja koji imaju 19, 20 godina, a od kojih sam čula ‘Pa, šta je vama falilo za vreme tog Miloševića’, ‘Šta je bio problem s tim Miloševićem’ ili ‘Vi koji ste lupali šerpama baš ste ispali budale’. I odjedanput pomisliš pa čekaj, mi njima ništa nismo ispričali, oni ne znaju ništa, a naša je krivica”.

Pitanje s kojim se, pak, Aleksandra Milovanović kao montažer najčešće susreće jeste kako ona lično doživljava snimke 90-tih godina, koje danas posmatra s određene vremenske distance:

“Ja sam u tim slikama non-stop. Nema dana, nema meseca da ne gledam te proteste, da ne gledam sve nas kako nešto pokušavamo. To je usud mog montažerskog rada jer radim samo dokumentarne filmove sa arhivom 90-tih. Meni ništa nije ni staro, ni zaboravljeno. To je jedno stalno prisustvo slika koje pokazuju našu nemoć da bilo šta promenimo do danas”.

Upravo promena jeste sledeća ključna reč, ali je opšti utisak prisutnih da trenutno ne postoji pokretačka energija da se bilo šta pokrene iz neke nove, nulte tačke. Srbijanka Turajlić problem, međutim, locira u sasvim drugu dimenziju:

“Ja bih rekla da energije ima, ali je trenutno medijski prostor toliko zatvoren da se mi ne možemo čuti. Moj neki utisak je da postoji jako mnogo ljudi koji imaju šta da kažu, imaju energiju nešto da urade, ali za njih se zna unutar malog kruga. Ta medijska blokada je jedna vrlo ozbiljna stvar i ona prosto zahteva da se razmišlja o nekoj drugoj vrsti organizacije. S druge strane, kada su vremena stvarno turbulentna, onda se napravi niz organizacija koje međusobno komuniciraju. Vi nekako obezbedite prostor u kom se onda čitav niz drugih stvari dešava, a danas takvog prostora nemate. Što se tiče nulte tače, svaka generacija mora da nađe svoju. Nama je očigledno nulta tačka bila rušenje Miloševića i tu smo pogrešili jer smo mislili da je tu kraj. Imam utisak da dobar deo ljudi 6. oktobra nije shvatio da smo mi napravili potpuno pogrešnu koaliciju koja je morala da se završi ovako kako se završila. Dakle, mi smo udružili one koji su mislili da rat nije smeo da se vodi sa onima koji su mislili da je rat vođen loše i da bi on dao bolje rezultate da su ga oni vodili. I jedni i drugi su rušili Miloševića, i onog momenta kada je on srušen – nastala je katastrofa. Taj osnovni ideološki sukob je nas uništio od prvog dana. Šta će biti nulta tačka vaše generacije, ja stvarno ne znam, ali prosto ne mogu da zamislim da imate 35 godina, živite ovde, i da ste potpuno pomireni s time da ćete da odživite jedan tragičan život do svoje 72. To nije logično! Ako ste odlučili da živite ovde, vama mora biti opsesivna misao šta da uradite, s kim da se udružite da napravite sebi pristojan život. Dakle, to je pitanje lične egoističnosti ako hoćete. Što bih ja pristala na loš život? Što si u depresiji? Bori se da ne budeš u depresiji!”

http://

Za razliku od nje, Mila Turajlić nastavak borbe planira da vodi sasvim drugačijim sredstvima.

“Nas dve se suštinski razlikujemo u jednoj stvari – ona je nepopravljivi optimista, a ja sam prilično gorak pesimista. Ja ne verujem u jezik politike. Ne verujem u komunikaciju političkim rečnikom, političkim sredstvima, govorom. Ne verujem u to više. Ali jako verujem u jezik umetnosti, jezik dokumentarnog filma. Šta je za mene nulta tačka? Živimo u zemlji koja je opsednuta pisanjem istorije s velikim ‘I’, i ono što mene najviše izluđuje – istorijskih istina. Ja ne znam šta bi značilo ispričati istinitu priču o Srbiji zato što su razne strane imale svoje istine. Za mene kao umetnika prostor se otvara u pravcu pravljenja ličnih istorija. Dijalog u ovoj zemlji se neće desiti tako što će se dve istorijske struje sukobiti i tući dok se ne stigne do jedne istine. Dijalog u ovoj zemlji će se otvoriti kad se napravi prostor za sve naše emotivne istine”, zaključila je na kraju autorka filma.

Dokumentarac “Druga strana svega” je imao svetsku premijeru na prestižnom filmskom festivalu u Torontu (TIFF), zatim u Njujorku (NYC DOC), pa evropsku u Amsterdamu, gde je osvojio glavnu nagradu na najvažnijem festivalu dokumentarnog filma IDFA.

Njegova domaća premijera je bila održana 29. novembra prošle godine u okviru 23. Festivala autorskog filma, pred prepunim Sava centrom.

Od tad se, evo već mesec i po dana, prikazuje po Srbiji, više na marginama, nego u središtu društvenih zbivanja.

I uspešno nalazi put do publike.

Uprkos blokadi.