VIKTORIJA ALADŽIĆ: POGLEDAJMO SE U NAŠE VELIKO KOLEKTIVNO OGLEDALO

Mi smo ti koji su apatični, flegmatični, arogantni i gramzivi, koje baš briga za rupe u trotoaru, za komšinicine nevolje u bolnici, za idiota koji je kolima ubio psa na ulici, za pijanog prolaznika koji na ulici tuče ženu, za besnu i neljubaznu šaltersku službenicu, ali ćemo bezglavo grabiti ako nam se samo učini da možemo negde doći u posed nečega što nismo zaslužili – baš kao i naši političari

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Sfinga i Kefrenova piramida, foto: Viktorija Aladžić

Život u zajednici, bilo seoskoj, bilo urbanoj je kao ples, ima svoja pravila i ima svoje korake. U njemu može da se učestvuje kao pojedinac i da se pleše individualno, može u parovima ili porodično, a najznačajniji deo života u zajednici je onaj kada se nauči da se živi kolektivno, kao da se pleše u kolu gde svi igrači na iste taktove igraju isti korak. Kolektivan život može imati ograničavajuće faktore, međutim, koliko god se mi zanosili idejama da možemo biti individualno samostalni i slobodni, ne možemo izbeći činjenicu da živimo na zemlji, da je delimo sa milionima bića, da od tih miliona, ili samo nekoliko stotina zavisimo i da zapravo individualnost i potpuna samostalnost ne postoji, osim ako se ne lansiramo u kosmos.

Dakle, u kakvoj god da zajednici živimo, pripadamo nekom kolektivnom biću, imamo neki delić zajedničke kolektivne svesti i od razvoja tog našeg delića kolektivne svesti, od razvoja naših sposobnosti da živimo u saglasju sa drugima, kako ljudima tako i životinjama, biljkama, gljivicama, bakterijama, zavisi i mogućnost razvijanja lepših i bogatijih životnih formi. Mi smo prinuđeni da živimo u kolektivu, jer ljudi jednostavno nisu sposobni da žive sami i da budu samodovoljni, odnosno, u prenesenom smislu prinuđeni smo da plešemo. Mi možemo uporno odbijati da plešemo, možemo se izgovarati različitim razlozima, možemo se praviti nespretnima, ali će nas zajednica vući za sobom i mi ćemo morati u njenim okvirima da se krećemo, po njenim trotoarima i kolovozima, u njenim bankama, školama, institucijama i tako dalje. Što se više budemo opirali i terali svoj nedorasli inat, i što nas više bude takvih, zajednica će sve više funkcionisati kao raštimovani orkestar od kojega je svakome muka da ga sluša.

Keopsova piramida, foto: Viktorija Aladžić

Zajednički život, život u zajednici se uči, i ukoliko je zajednica uvežbanija za senzibilne tanane korake, kao u baletu, rezultat njenog delovanja će biti suptilniji, senzibilniji, impresivniji. Cela istorija čovečansta istkana je od neverovatnih kolektivnih ostvarenja za koje mi ni danas nemamo objašnjenje kako su nastala. Uzmimo samo za primer egipatske piramide. Ali Keopsova piramida je rezultat mnogih zajedničkih pokušaja i promašaja da se izgradi savršena grobnica, sve dok se zajednica nije toliko usavršila da produkuje neverovatno ostvarenje. Keopsova piramida nije rezultat rada grupe ljudi koji su se našli jednog dana na livadi i odlučili: Ajd sad da izgradimo piramidu. Niti je bilo koji čovek, faraon ili Bog mogao naterati zajednicu na takve napore. U stvarnosti su zapravo čitave generacije radnika decenijama uživale i bile ponosne na sebe što učestvuju u izgradnji piramida, te su kroz sve te vekove imale volju da nastave posle mnogo neuspelih pokušaja da se kolektivno usavršavaju dok nisu došli do ostvarenja konačnog veličanstvenog dela – Keopsove piramide. Najveća sreća i zadovoljstvo u ljudskom životu jeste kada svoju veštinu razvijemo postepenim pokušajima i promašajima do tog nivoa da proizvedemo savršeno delo, a još je stepen zadovoljstva veći ako je to kolektivno, zajedničko delo koje možemo da delimo sa drugima istovremeno sa zajedničkim učestvovanjem u sreći i zadovoljstvu stvaranja. Uostalom nije slučajno što je koren reči delo isti kao i reč delimo. U osnovi ne postoje individualna dela. Svako delo ima delić kolektivnog. Keopsova piramida jeste savršeno delo. Da to nije tako, da stvaranje nije najveće ljudsko zadovoljstvo, piramide nikada ne bi postojale, vrhunski sportisti nikada ne bi postojali, izuzetne plesači, muzičari, kompozitori, zubari, vodoinstalateri, itd, ne bi postojali.

Gotička katedrala u Bezijeru u Francuskoj, foto: Viktorija Aladžić

Isto bi bilo ako bismo analizirali razvojni put gotičkih katedrala. Potrebne su decenije i vekovi da se takva kolektivna znanja razviju, a svega jedan rat ili nesreća, epidemija, prirodna katastrofa da to znanje nestane, da se orkestar raštimuje. Subotica je takođe rezultat jednog takvog fascinantnog kolektivnog plesa naših predaka koji nisu baš uvek znali šta rade, ali su pokušavali, usavršavali se u izgradnji i uređenju grada tokom čitava dva veka, da bi na kraju realizovali krunu svojih kolektivnih zalaganja i izgradili sada već svetski poznatu i priznatu subotičku Gradsku kuću.

Mi bismo danas pre svega trebali imati malo više poštovanja prema svima njima, jer su nam ostavili izuzetno nasleđe iz kojega bismo mogli mnogo toga da naučimo. Ono što se danas dešava podseća na priču iz Starog zaveta u kojoj su ljudi gradili Vavilonsku kulu, a onda je Bog načinio da svi govore različitim jezicima, te su počeli da se svađaju i niko više nikog nije razumeo. I gradnja kule je propala. Ako neko samo navede neku naznaku u vezi diskusije na teme nacionalnosti i nacionalnih manjina na društvenim mrežama, u stanju smo da se raspravljamo i natežemo nedeljama ko je stariji: kokoška ili jaje, dokazujući da je čistota našeg nacionalnog bića nesumnjiva, a zapravo niko, ama baš niko od nas ne može da se izdvoji od tih drugih nacionalnih bića koje napada i da ne živi u zajednici sa njima. Kakva detinjasta smejurija.

Zelena većnica u Gradskoj kući u Subotici, foto: Viktorija Aladžić

Izgubili smo već tri decenije u nacionalističkim diskusijama u kojima smo mogli uvežbavati svoje kolektivno biće na stvaranje uspešne zajednice, zajednice saradnje i zajedničke izgradnje i uređenja grada, očuvanja prirode i predivnih predela kojima je još uvek prebogata naša zemlja. Mogli smo samo nastaviti ono što su radili i naši preci. I kad malo bolje razmislimo, mi koji neprestano pljujemo po onima koji “drže vlast” u ovoj državi, nekako slučajno desilo se da 30 godina izlazimo na izbore i glasamo, desilo se da su za tih 30 godina kroz razne fotelje prošli mnogi različiti ljudi, različite partije, različiti političari, ideolozi, naprednjaci i nazadnjaci, demokrate i nedemokrate, a naš mali život u naša četiri zida nekako volšebno ostao je isti, mali, nezadovoljan, gramziv, nezasit i besan. Onda tu nešto jako nije u redu. Onda svi mi treba da se pogledamo u naše veliko kolektivno ogledalo i da priznamo sebi, mi smo ti koji su apatični, flegmatični, arogantni i gramzivi, koje baš briga za rupe u trotoaru, za komšinicine nevolje u bolnici, za idiota koji je kolima ubio psa na ulici, za pijanog prolaznika koji na ulici tuče ženu, za besnu i neljubaznu šaltersku službenicu, itd, itd, itd, ali ćemo bezglavo grabiti ako nam se samo učini da možemo negde doći u posed nečega što nismo zaslužili baš kao i naši političari.

Autorka je arhitektica i docentkinja na Građevinskom fakultetu u Subotici i istraživačica graditeljskog nasleđa Subotice.

Članak je nastao u okviru serijala tekstova “Skitam, slikam, mislim, pišem” koji se objavljuje na portalu Magločistač.

Povezani članci:

VIKTORIJA ALADŽIĆ: TROTOAR – MERILO NAŠEG ODNOSA PREMA LJUDIMA 

(Magločistač)

[clear]