BRITANSKI STRUČNJAK ADAM VILKINSON: UKLJUČITI MLADE ZANATLIJE I GRAĐANE U RESTAURACIJU SUBOTIČKE SINAGOGE

Mislim da je kombinacija nasleđa iz 19. veka, tih malih kuća, jednospratnica i secesijkog nasleđa, koje je teatralnije i bogatije, baš jedinstveno za Suboticu i da je to zapravo neki skriveni dragulj ovog grada. Treba se odupreti rušenju tih jednospratnica iz klasicističkog nasleđa i čuvati ono što postoji

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Izvor: Europa Nostra Srbija (screen shot)

Adam Vilkinson je britanski stručnjak u oblasti održivog razvoja istorijskih gradova. Kao direktor Fondacije Svetska baština Edinburga, odgovoran je za vođenje zaposlenih, upravljanje finansijama i organizaciju, kao i za razvoj nacionalnih i međunarodnih partnerstava. U Edinburgu je pionir integrativnog pristupa upravljanju nasleđem kroz sveobuhvatni rad na konzervaciji, učenju i saradnji. Pre toga je bio generalni sekretar SAVE Britain’s Heritage (Očuvajmo britansko nasleđe) i poseduje široko znanje o politikama konzervacije i istoriji arhitekture Velike Britanije, kao i razumevanje međunarodne scene zaštite nasleđa. Pre ovog angažmana, radio je u Parizu u UNESKO kancelariji za kulturno nasleđe. Član je Saveta Evropa Nostre, panevropske mreže u oblasti kulturnog nasleđa i učestvuje u radu nekoliko organizacija civilnog društva u Velikoj Britaniji koje se bave nasleđem. Adam Vilkinson je za subotički portal Magločistač govorio o mogućim rešenjima i načinima budućeg upravljanja Sinagogom u Subotici, o uključivanju stručnjaka i građana u planove koji se tiču zaštite graditeljskog nasleđa, o potrebi da vlasti osluškuju želje građana, kao i o impresijama koje je stekao tokom trodnevnog boravka u Subotici…

Kakve su Vaše impresije o subotičkoj Sinagogi i kako po Vašem mišljenju napreduju radovi na restauraciji ove secesijske zgrade?

Foto: Magločistač

Sinagoga je spektakularan, prelep spomenik. Moje impresije su odlične. Lokacija u centru grada, ovog, možda i najvažnijeg spomenika u Subotici, je jako važna, kao i sam proces konzervacije i restauracije. U pitanju je čista konzervacija koja znači vraćanje do originalnog izgleda koji je ranije bio, što je značajno drugačije od neke minimalne restauracije i intervencije kojima bi trabalo da se očuvaju različiti originalni delove bez da ih rekonstruišu. Tokom procesa konzervacije i restauracije smatram da je propušteno angažovanje različitih stručnih aktera i građana. Secesijsko nasleđe je nešto gde nam nedostaju veštine restauratora i konzervatora. Taj proces restauracije mogao je da bude idealna prilika da se obuče nove, mlade zanatlije koje nedostaju u celoj Srbiji i regionu i da se demonstriraju veštine tradicionalne restauracije i tradicionalne gradnje kao što su oslikavanje na krečnom malteru, zidna dekoracija i drugo. Ovo bi mogla da bude prilika da zajednica kaže svoja sećanja i svoje priče kroz istoriju ove zgrade, kao i sama sećanja koja se vezuju za tu zgradu. Na taj način bi se obezbedila održiva budućnost za samu Sinagogu zato što bi se angažovali različiti akteri oko restauracije i budućeg korišćenja Sinagoge. Restauracija je sama po sebi dobra stvar kroz koju bi grad i cela zajednica imali neke šire benefite.

Kako bi trebalo da izgleda buduće upravljanje Sinagogom?

Sinagoga je deo mreže mnogo šireg secesijskog nasleđa u gradu koji je jedan od najvažnijih slojeva grada. Još uvek ne mogu to da kažem jer ne znamo kakva će biti tačna namena ovog objekta. Da bi se našlo održivo rešenje za Sinagogu mora da postoji saradnja sa pripadnicima svih nacionalnih zajednica, različitim stručnjacima i građanima. Bitno je znati na koji način svako od njih želi da koristi Sinagogu i šta je ono što nedostaje u kulturnoj i turističkoj ponudi grada Subotice.

Na koji način generalno doživljavate grad Suboticu, koje su njene posebnosti i o čemu bi grad trebao posebno da brine?

Foto: Magločistač

Dok sam hodao Suboticom, bio sam imresioniran objektima koji su građeni u klasicističkom stilu. To su jednospratnice koje su mnogo jednostavnije i skromnije. One su jako jedinstvene i posebne jer su na drugim mestima već nestale. Sa druge strane su posebne jer su i najugroženije. I investitorima i gradu je najlakše da planove donose na način da njih ruše. Svakog trenutka kad se jedna od njih sruši i zameni zgradom, četvorospratnicom ili petospratnicom, gradi se od jako jeftinih materijala, jako problematične estetike, a tada se već i dinamika i estetika grada gube. Mislim da je kombinacija nasleđa iz 19. veka, tih malih kuća, jednospratnica i secesijkog nasleđa koje je tetralnije i bogatije, baš jedinstveno za Suboticu i da je to zapravo neki skriveni dragulj ovog grada. Treba se odupreti rušenju tih jednospratnica iz klasicističkog nasleđa da bi se onda izgradili objekti u nekom današnjem ruhu koji su jako problematično građeni. Da, tome se treba protiviti i čuvati ono što postoji. U smislu upravljanja gradskim jezgrom, treba identifikovati upravo te najslabije i najkrhkije tačke i njihovu zaštitu inkorporirati u šire upravljanje i šire planiranje grada. Razlog za to nisu samo istorijski značaj, arhitektonski, estetski, već upravo društveni – kako grad živi i kakvi se odnosi stvaraju u jednom gradu. To je jedna mreža odnosa koja je potpuno u saradnji sa ovom mrežom građevina, a novim intruzivnim građevinama se upravo to gubi. Čim se promeni fizička materija, odmah se menja i društvena, iako to nije bila namera. U ovakvom malom gradu kao što je Subotica, to društveno tkanje i te veze su jako važne. U tom smislu, restauracija u ovakvom gradu bi postala društveni i socijalni imperativ za očuvanje tih odnosa, a ne samo estetski imperativ.

Šta bi vlast konkretno mogla da učini po tom pitanju?

Postoje različite stvari koje vlasti mogu da urade da bi podstakli tu konzervaciju. Mogu da smanje takse, procese restauracije ili mogu da daju nekakve grantove vlasnicima kuća koji su namenjeni za restauraciju zaštićenih objekata. Mogu da naprave i neku vrstu edukacije i priručnika koji će da sadrži informacije za vlasnike svih tih malih kuća i istorijskih zgrada o tome kako treba da održavaju svoju zgradu. Mnoga propadanja istorijskog nasleđa se dešavaju zbog neredovnog održavanja. Postoje i jednostavne provere koje vlasnik i sam može da uradi relativno brzo, jednom godišnje, kao što su provera vlage, provera fasade i drugo. Lokalne vlasti treba da slušaju građane da bi znali šta je ono što oni vole u vezi svog grada, šta je ono što građani vole u Subotici, sve što čini Suboticu posebnom za ljude koji žive tu, za same stanovnike i da to inkorporiraju u plan upravljanja gradom. Takođe, važno je i zelenilo u gradu. Sve te bašte koje postoje u tim malim jednospratnim kućicama su jako važne za sam život i za provođenje slobodnog vremena, za taj ekološki uticaj koji Subotica ima.

*

Razgovor je nastao tokom dvodnevnog javnog predavanja i radionica u Subotici na temu “Učešće lokalnih zajednica u očuvanju kulturnih pejzaža istorijskih gradova”, a u okviru projekta “Nasleđe pod lupom”. 

Organizatori su Evropa Nostra Srbija i Grad Subotica. Projekat je podržala Fondacija Hedli trast iz Velike Britanije.

[clear]
Povezani članci:
VILKINSON: OČUVATI KUĆE U KLASICISTIČKOM STILU U SUBOTICI, LOKALNE VLASTI DA SLUŠAJU GRAĐANE

[clear]

Razgovarala: Natalija Jakovljević (Magločistač)

[clear]