Opal i ja u supermarketu Wallmart (privatna arhiva Nina Ćujić); Opal and I in the Wallmart supermarket (private archive, Nina Ćujić)
Dok se ja stresiram i sekiram u naporima da se pokažem u najboljem svetlu u poslu koji mi je potpuno stran, Opal, koji takođe otpočinje nov posao, uživa. Ne strahuje od menadžera, grešaka, nepoznatog, sve što radi, radi smireno i s lakoćom
[divide icon=”circle” width=”medium”]
Opal (desno), Popi i ja pred posao (privatna arhiva Nina Ćujić)
Pre nego što se fokusiram na priču o Opalu, želim da nešto priznam: iako sama izbegavam generalizacije, a druge zbog njih često kritikujem, ovaj momak je imao protekciju za moju priču upravo zbog mog stereotipa: Tajlanđani & Tajlanđanke su duše od ljudi! Prvi put sam ih srela pre dve godine, u Arizoni. Bili su mi cimeri, sa njima sam živela, družila se, radila i sačuvala divne uspomene i samo lepog imam da kažem o njima. Opal (i njegov sunarodnik i cimer Popi) uspešno dograđuju moj stereotip o Tajlanđanima.
Tanapat Chandach Opal (24) rođen je i odrastao je na Tajlandu. Ono što rado izdvaja kao svoje veliko iskustvo, jeste odlazak u Južnoafričku Republiku, u Kejptaun. Tamo je otišao kao učesnik programa za razmenu učenika i sa svojih 18 godina proveo je godinu dana. Ova velika avantura mu je značajna jer postaje svestan kulturoloških razlika na koje do tad nije obraćao pažnju. Kejptaun kao sazvežđe različitih jezika, rasa i tradicija, otvara Opalu novi svet. Tom iskustvu je doprinelo i to što je Opal živeo u domaćinskoj porodici u kojoj je majka bila meleskinja, otac belac, a pored zajedničkog deteta su imali i decu iz prethodnih brakova. Ova rasno bogata porodica pružila je Opalu divan dom i probudila u njemu želju da nastavi da putuje i istražuje. Ovo iskustvo pružilo mu je samopouzdanje i želju za druženjem. Do tada je bio vrlo zatvoren, većinu vremena je provodio sam. Za vreme svog boravka u Kejptaunu, on koji je pripadnik budizma, posećivao je i hrišćanski i muslimanski hram time razvijajući tolerantnost i uvažavanje onih koji su drugačiji od njega.
Nakon Južne Afrike, dugo je želeo da postane pilot kako bi obišao ceo svet. Međutim, taj njegov san se ne ostvaruje jer je upisao kompjutersko inženjerstvo. Ipak, ne odustaje od svoje želje da vidi svet, rezonujući da ne mora da bude pilot da bi putovao: prijavljuje se na program Radi i putuj. Tu su nam se putevi ukrstili.
[quote color=”#000000″ bgcolor=”#efefef” bcolor=”#aa2727″]Treba da cenimo vreme koje imamo, da je samo ono dragoceno čak i kada naši dani nisu savršeni i po planu[/quote]
“Istorijskog” 19. maja 2017. godine, ja Subotičanka stigla sam u Ameriku, a već narednog dana počela sam da radim. Milion novih informacija, pravila, lica, nalazim sebe u nelagodnom stanju šoka. Hvata me panika od pomenutih novina, a u veoma lepom stanu, ne čeka me niko s kim bih podelila svoje brige i osamu. Prvih dana u grču odlazim na posao, ne znajući da li je gore biti na poslu, ili u praznom stanu. Konačno, četvrtog dana upoznajem Opala i njegovog prijatelja i kolegu sa faksa. Opal me poziva da ih posetim i da se upoznamo. Nude mi hranu, piće, daju mi šifru za internet! Opet mi Tajlanđani postaju poklon.
Priču o Opalu, pričam mahom ja. Iako je delimično savladao svoju stidljivost u Južnoj Africi, Opal i dalje nije pričalica. Naravno i on, kao i svako drugi, ima svoju priču samo je ispoljava na svoj način. Uz njegovu saglasnost, prenosim vam našu zajedničku anegdotu.
Opal (desno) i Popi u Park Sitiju, država Juta (privatna arhiva Opal Chandach)
Mislim da sam imala sreću što je moj prvi prijatelj u Americi postao baš on, moja sušta suprotnost. Dok se ja stresiram i sekiram u naporima da se pokažem u najboljem svetlu u poslu koji mi je potpuno stran, Opal, koji takođe otpočinje nov posao, uživa. Ne strahuje od menadžera, grešaka, nepoznatog, sve što radi, radi smireno i s lakoćom. Opal, kada me vidi zabrinutu, govori: “Hey, Nina, chill, you think too much.” (Hej, Nina, opusti se, razmišljaš previše”). Ovu njegovu pribranost sam najdublje sagledala kada je otkrio da je izgubio pasoš. Izgubiti pasoš u inostranstvu zaista nije nimalo zanimljivo, a ni jeftino. Dolazi kod mene u stan na jutarnju kafu i obaveštava me da je izgubio pasoš. Čini to tonom kao da konstatuje da je danas petak. Ja se, naravno, prestravljujem, postavljam milion pitanja, kako, gde… Hvatam telefona i zovem mesta na kojima je prethodnog dana bio, ali ništa od pasoša. Potom guglam tražeći tajlandske ambasade u Njujorku, Vašingtonu, Čikagu… Gotovo, moraće praviti novi. Dok se ja nerviram, Opal mirno sedi, čita nešto na netu, smiren kao i uvek. “Opal, kako se ne nerviraš, pa ovo je užasno!”, grdim ga ja, jer nevolja je i treba se sekirati. “Hej, Nina, idemo u Čikago! Taman ne moramo da mozgamo gde prvo da putujemo, samo nam se ukazalo”, smeje mi se Opal. Odlazimo svako na svoj posao, a na kraju radnog dana, pasoš se pojavljuje, slučaj je rešen. Pitam Opala: “Kako, pobogu uspevas da ostaneš tako smiren, hoću i ja malo tog tvog talenta”. Molim ga da mi objasni kako ga stvari zbog kojih većina nas gubi glavu, ne dotiču. Opal se smeška i govori mi da ako razbijem čašu, gotovo je, treba da je bacim iz ruke, a ne da tako srčano držim krhotine stakla, jer ću se poseći. Nek ide čaša dođavola, stvar je gotova, nema nazad, nema potrebe da se dalje povređujem. Govori mi, “Jeste priznajem, dan kada sam izgubio pasoš bio je loš, ali zamisli koliko bi ljudi volelo da ima ovako loš dan. Zamisli da mi je danas zadnji dan i zar treba da žalim za pasošem? Ako se stalno nerviraš nećeš živeti, propustićeš svoje vreme jer će večito biti nešto oko čega treba da se nerviraš.”
I tako mene Opal podučava kako da se i ja malo manem perfekcionizma i da se smejem glupostima i nesavršenostima.
Opal svima onima koji nalik na mene, koji “vole” da brinu preporučuje film About Time, jer će nas poučiti da treba da cenimo vreme koje imamo, da je samo ono dragoceno čak i kada naši dani nisu savršeni i po planu.
Ninine priče iz Amerike, o ljudima, o njihovim životima, iskustvima, pogledu na svet i o svemu onom što ona smatra važnim… pratite svakog petka na portalu Magločistač.
Tekstove na engleski prevodi profesor engleskog jezika u Subotici Miloš Budinčević.
[clear]
Povezani članci:
SUBOTIČANKA NINA ĆUJIĆ ZA MAGLOČISTAČ IZ AMERIKE: AZIZ ZAIDI I ORKESTAR U KUHINJI
SUBOTICA’S OWN NINA ĆUJIĆ FOR THE MAGLOČISTAČ PORTAL FROM THE USA: EVERYONE’S GOT A STORY TO SHARE
SUBOTIČANKA NINA ĆUJIĆ ZA MAGLOČISTAČ IZ AMERIKE: SVAKO IMA PRIČU DA PODELI
(Magločistač)
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.