POLITIKA I/ILI KULTURA: KADA PARTIJSKI INTERES PREGAZI OPŠTE DOBRO

• Smenu iz Saveta Festivala pre isteka mandata tumačim i doživljavam kao osvetu SVM-a  zato što sam podržao Mađarski pokret • Živimo u partokratskom okruženju, te nije čudo da se i zbivanja u oblasi kulture sagledavaju  i rešavaju kroz trenutačni partijski interes • Kada je velika ekonomska kriza, kao što je to već decenijama u nas, veliki broj ljudi, ako se odluče da troše na “kulturu”, traži lažne idilične programe koji su im potrebni da podnesu dnevni život

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Šta se dešava sa kulturom kada se u nju uplete politika u svom najgorem izdanju? Slučaj smene Zoltana Šifliša, subotičkog filmskog reditelja, sa pozicije člana Saveta Festivala evropskog filma “Palić”, najbolje to ilustruje.

Za širu kulturnu javnost naprasno, bez povoda, a još manje adekvatnog obrazloženja, Skupština Grada Subotice većinom glasova donela je odluku da se ovaj kulturni delatnik čija ostvarenja se prikazuju na najprestižnijim svetskim i evropskim festivalima jednostavno “makne” sa mesta kom odjednom, valjda, nije dorastao.

I dok je tek po koji glas struke više stidljivo, nego snagom vlastitog autoriteta pokušavao da ukaže na neracionalnost takvog poteza, vladajuća većina je u tišini, bespogovorno se povinujući jednoj drugoj snazi – snazi partijske mašinerije, aminovala koalicioni dogovor.

Za Zoltana Šifliša, takav ishod događaja nije predstavljao nikakvo iznenađenje:

Smenu iz Saveta Festivala pre isteka mandata tumačim i doživljavam kao osvetu SVM-a  zato što sam podržao Mađarski pokret. Nemam iluziju, siguran sam da je ta odluka doneta s ciljem da se diskredituje, omalovažava, ponizi moja ličnost. Dakako, i da se iskoristi još jedna prilika u cilju slanja poruke drugim članovima SVM-a, koja glasi: neposlušnost se kažnjava, nema oproštaja čak ni tada kada se ne radi o političkoj funkciji, već stručnoj.

Dakle, pre svog angažmana u Mađarskom pokretu ste bili “podobni”, a onda odjednom postajete “nepodobni”? Da li je neophodna da jedan kulturni delatnik na prvom mestu bude “podoban” kako bi se uspešno bavio svojom strukom? Šta to govori o odnosu politike i kulture u gradu?

Po ovom pitanju, moram prvo da rasvetlim, objasnim šta je bio uzrok, a šta posledica.  Mnogo ranije, kao predsednik Odbora za kulturu u Mađarskom nacionalnom savetu, često se nisam slagao s postupcima, po meni negativnim kadrovskim rešenjima, Ildiko Lovaš, koja  nije trpela nikakvu kontradikciju, protivrečnost. To nije tolerisala, a ne toleriše nikome ni dan-danas. A kada su se i drugi u rukovodstvu partije pridružili i delom ili potpuno podržali naše zamerke upućene na račun Lovaš, svi zajedno smo postali nepodobni, na kraju odstranjeni ekspresno iz partije, a nekolicina nas smo ostali čak i bez zaposlenja. Zapravo, hteli smo samo pluralnost u partiji. Posledica svega toga je formiranje  Mađarskog pokreta, čiji sam osnivač, bez ikakvih funkcija i zaduženja. Sve što se do danas desilo, i na koji način je sve to izvedeno na političkoj i kulturnoj sceni vojvođanskih Mađara, a u režiji SVM-a, ukazuje koliko je i te kako prisutna podobnost ili nepodobnost pri donošenju kadrovskih, finansijskih odluka u dnevnoj politici.

Takvo stanje se odražava i na kreiranje kulturne politike na nivou grada?

Živimo u partokratskom okruženju, te nije čudo da se i zbivanja u oblasi kulture sagledavaju  i rešavaju kroz trenutačni partijski interes. Veliko je pitanje da li bi situacija u kulturi bila bolja ako bismo imali strategiju kulturnog razvoja grada, a koju nemamo jer ne postoji konsenzus političkih partija oko osnovnih principa i ideja o prioritetima u domenu stečenog kulturnog nasleđa, a potom i u domenu pravaca za budućnost. Našem gradu je potrebna takva  dnevna, a pogotovo strateška kulturna politika koja se temelji na objedinjavanju multietničke baštine, dostignuća i vrednosti etnocentrične i građanske kulture, nezavisno od toga ko je na vlasti. S druge strane, kulturna politika ili kulturna strategija koja želi da favorizuje samu jednu opciju, a drugu da marginalizuje i potcenjuje, pogrešna je i, na kraju krajeva, može biti kobna.  U ovdašnjoj sredini kultura se ne sme homogenisati niti po građanskim, niti po etno vrednostima, a pogotovo ne na nacionalnoj osnovi.

Da li nedostatak političke volje koči i kreiranje jednog takvog dokumenta kao što je strategija kulturnog razvoja grada, koja bi na duži rok definisala prioritetna polja i pravce delovanja, te tako evidentna “lutanja” u kulturnoj politici svela na minimum?

Ne postoji do kraja razrađen dokumenat o kulturnoj strategiji Subotice, mada je bilo više bezuspešnih pokušaja da se izradi. I sam sam bio dva puta imenovan za člana radne grupe za izradu kulturne strategije. U pretposlednjem sazivu nismo ni započeli rad iz meni nepoznatih razloga, a u poslednjem sazivu smo imali, mislim, tri ili četiri sastanka na kojima smo započeli definisanje, formiranje jasnih, stabilnih principa  koji je trebalo da vizioniziraju  stabilan kulturni razvoj naše multietničke sredine. Svi članovi te komisije, uvaženi i dobri poznavaoci oblasti koje su zastupali, bili su svesni kompleksnosti tog zadatka. Dospeli smo samo do SWOT analize i sagledavanja postojećeg stanja, što je rezultiralo radnim materijalom na više od sto stranica. Međutim, ozbiljan problem je nastao oko tumačenja istog: većina je smatrala da urađena analiza sama po sebi nije strategija, već  samo analitička osnova iz koje tek treba strategija da proistekne. I tu je došlo do zastoja u daljem radu.

Kako biste opisali trenutnu kulturnu ponudu Subotice, s posebnim osvrtom na filmsku umetnost?

Po meni Subotica, i pored nedovoljnih finansijskih sredstava u oblasti kulture,  još uvek ima bogatu kulturnu ponudu. Ali, ta raznolika ponuda lako će se urušiti jer su većina institucija, manifestacija i civilnih društava na rubu svojih finansijskih mogućnosti. Ozbiljno je ugrožena njihova održivost, a posebno kvalitet ponude, da ne govorimo o afirmáciji novih stvaralačkih tendecija. Sličnu sudbinu deli i filmska umetnost, naročito autorsko filmsko stvaralaštvo. Ozbljnije filmske projekte grad nikad nije finasirao, čak ni sufinasirao. Nas nekolicina filmskih reditelja se snalazimo kako umemo, u suštini preživljavamo nekako. Filmske manifestacije još uvek su zadovoljavajuće: pored Festivala evropskog filma koji je jedinstven po sadržaju i posećenosti, u godišnjoj ponudi imamo i takve manifestacije kao što su Dani hrvatskog  filma, Dani filma vojvođanskih mađarskih autora, Filmski klub Otvorenog univerziteta, te festival „Hrizantema“.

Do nedavno ste bili član Saveta Festivala evropskog filma (FEF) “Palić”. Još uvek ste jedan od njegovih selektora. Da li je, po Vama, tretman te manifestacije na gradskom, pokrajinskom i republičkom nivou zadovoljavajući?

S mojim suspendovanjem iz Saveta festivala, dao sam ostavku na funkciju selektora. Mislim da je to opravdana odluka s obzirom na način moje smene. A što se FEF-a tiče, on je postao veoma značajan regionalni i evropski festival, jedina manifestacija u državi koja nije samoproglašena klasifikacija, već klasifikacija od strane evropskih filmskih institucija. Mislim da se to ne osporava na gradskom nivou, ali nedovoljno se uvažava na pokrajinskom i republičkom: na tim nivoima nema odgovarajući prioritet i tretman. Naravno, mislim na finansijska sredstva koja se za njega izdvajaju. Grad bi možda mogao nešto više izdvojiti za ovaj festival, ali ne toliko koliko bi trebalo da izdvajaju druga dva nivoa.

FEF je bio deo kampanje “Subotica – Grad festivala”. Kako biste ocenili tu kampanju?
Naš grad jeste grad festivala, sa i bez neke posebne kampanje, a takvim ga doživljava i većina sugrađana. Smatram da je potrebno obezbediti više novca u budžetu za festival i manifestacije koje su se dokazale. No, para nema, a verovatno će ih biti čak i manje u narednim godinama.

Da li sve što se naziva “festivalom” u ovom gradu zaista zaslužuje taj naziv? Da li svi festivali “od značaja za grad” zaista zaslužuju takav epitet, posebno oni koji su novoformirani, kao što su “Zavičajni dani”?

S jedne strane, odgovor  je nedvosmislen, imamo tri do čeitri manifestacije koje se mogu smatrati zaista međunarodnim festivalima, a s druge strane ostali su, u užem smislu,  regionalni ili lokalni festivali, takođe značajni za našu multietničku zajednicu. Što se tiče  “Zavičajnih dana” koji su nastali u novije vreme, naravno, i oni imaju svoje opravdanje, ali ne mogu da zbog političkih razloga imaju značajniji tretman i finansijsku podršku od onih koji su decenijama ranije razvili svoj sopstveni kulturni identitet. Rečju, još mnogo se mora raditi na korporativnom identitetu te manifestacije.

Koliku ulogu u kreiranju kulturne politike imaju nacionalni saveti? Da li je to dobro po kulturu i stvaraoce?

Uloga nacionalnih saveta u kreiranju kulturne politike, po mom mišljenju, od strateškog je značaja, jer od toga zavisi u kojoj će meri konkretna manjina očuvati i razviti sopstveni nacionalni, kulturni, obrazovni i drugi identitet. Ali, kada se ne gledaju stručnost, stvarni doprinos i kreativni dometi pojedinaca ili grupa, već isključivo servilnost prema vladajućoj politici, partiji, može doći do suprotnog efekta, odnosno, slabljenja kulturne pozicije konkretne manjine, a to je i samoponižavanje sopstvene kulture, slobode autorskog stvaralaštva i ljudskog dostojanstva. Na kraju krajeva, ako se u tome pretera, može kobno da se odrazi i na same dominirajuće manjinske partije.

Ako zaobiđemo institucije vlasti i sve ostalo što je povezano sa bilo kojim budžetom koji se puni novcem poreskih obveznika, da li mladi filmski stvaralac u ovom gradu može da računa na podršku privrede ili bogatih pojedinaca?

Konretno iskustvo nemam, nikad nisam tražio za svoje filmove novčanu donaciju od privrede ili pojedinaca.  Ipak mislim da se verovatno može dobiti neka skromnija finasijska donacija, ali nikako dovoljna za ozbiljniju, skuplju produkciju. Privreda najčešće finasira reklamne filmove vezane za sopstveni tržisni interes.

Kada sve navedeno ostavite iza sebe, kome prezentujete ostvarenje? Imamo li publiku za domaće autore?

Što se tiče prezentacija mojih filmova, redovito se prikazuju u Mađarskoj na matičnim televizijama i na raznim međunarodnim festivalima. U gradu, pak, redovito prikazujem svoje filmove u Art bioskpu “Lifka”, na RTV Pannon i na povremenim projekcijama u okruženju.

A stručnu kritiku? Zbog čega ona (ni)je potrebna?

U gradu imamo svega  dvoje ili troje ljudi koji se bave povremeno filmskom kritikom, ali ne naših filmova, već filmova svetske proizvodnje. U užem okruženju nemamo filmsku kritiku, a u širem smislu filmska kritika je skoro potpuno iščezla u medijima.  Najčešće se samo predstavlja sadržaj filmova, bez kritičkog osvrta.

Kakav kulturni sistem u gradu treba ustrojiti da bi se umetnost razlikovala od kiča i šunda(i gde je granica između ta dva sveta), te da umetnik bude cenjen i da može da živi od svog stvaralaštva?

U  svakoj sredini u kulturnoj ponudi ima i kiča, to se teško može iskoreniti. Mnogo zavisi od onih koji su organizatori, kreatori, zaduženi za kulturnu ponudu date sredine. Ako su to obrazovani, stručni ljudi, ima manje kiča, a ako nisu dovoljno obrazovani, u ponudi se pojavljuje provincijalizam i kič. Kič produkcija je loša roba koja se želi dopasti masama i dobro prodati. Kada je velika ekonomska kriza, kao što je to već decenijama u nas, veliki broj ljudi, ako se odluče da troše na “kulturu”, traži lažne idilične programe koji su im potrebni da podnesu dnevni život. Kič produkcije ne zahtevaju veće intelektualno naprezanje, obični ljudi iste teško prepoznaju, pa se tako lako širi neukus. A što se Subotice tiče, mislim da još uvek uspevamo u kulturnoj ponudi potisnuti šund i kič u korist prave umetnosti.

(Magločistač)

[clear]

Članak “Politika i/ili kultura: kada partijski interes pregazi opšte dobro“ proizveden je kao deo projekta “Plus i minus u kulturi: prilozi o (samo)održivosti kulturnog stvaralaštva“, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Za sadržaj članka odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Centar građanskih vrednosti“ i redakcija portala “Magločistač”. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno i stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.