MILOŠ RADOVIĆ, PREDSEDNIK “ELECTE”: VRHUNSKI PROFESIONALIZAM U AMATERSKIM USLOVIMA

• Kod nas već nekoliko godina funkcioniše sistem “Daj svima po malo, da svi ćute i da se ne talasa” • Mi smo razradili organizaciju tako da se ne oslanja isključivo na gradski budžet i na određenu političku strukturu, da mora da stane na određenu političku stranu. Oni koji tako čine, imaju sredstava, teče im med i mleko i sve je fenomenalno do momenta dok je njihova opcija na vlasti. Ali, kad se promeni određena politička struktura, tu se završava i rad te organizacije i ti ljudi nestaju

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Da li vam je poznato ime Alije Sirotanovića? Simpatičnog rudara, lika s novčanice, koji je za svoj rekord u iskopanoj rudi od druga Tita tražio samo jedno: veću lopatu?

Takav je i Miloš Radović, školovni muzičar koji je okupio ekipu sebi sličnih, pa i boljih mladih i školovanih ljudi, kaže, gradeći mukotrpno organizaciju “Electe” koja već pet godina priređuje Koncertnu sezonu klasične muzike u Subotici, na kojoj bi nam pozavideli i mnogo veći gradovi. Subotička publika takve napore ceni. Dovoljan pokazatelj je činjenica da se za koncerte koje organizuje “Electe” uvek traži mesto, ne karta više, jer je uglavnom svaki koncert za džabe.

A da li ceni grad kada se piše s velikm G? Pa, ne baš. Ali, preživeće subotički Alija i nejasnu podelu novca, i kašnjenja u isplatama, i to što nije ni politički ni nacionalni ničiji, i zatvaranje vrata. Samo jedno ne – gubitak Stenveja, tog jedinog reprezentativnog instrumenta u gradu. Jer ako i on “ode”, neće biti koncetrne sezone i kulturne ponude grada u sferi klasične muzike vise uopšte.

Zato, Stenvej, braćo i sestre (hölgyeim és uraim) koalicioni partneri! Stenvej, a ne svima po malo, da svi ćute.

Šta je “Electe”?

“Electe” postoji već skoro sedam godina, od 2010. Ja sam još na studijama, gde sam stekao prvo iskustvo u apliciranju stranim fondacijama, imao ideju da napravimo u Subotici neku održivu organizaciju koja bi se bavila baš organizovanjem koncerata klasične umetničke muzike. Nama je u početku jako puno pomogao Ivan Tasovac koji nam je dao ideju da pokrenemo Koncertnu sezonu grada Subotice, što je podrazumevalo da se na početku svake godine zna kompletna sezona do njenog kraja, iako je to određeni vid profesionalizma koji je u Srbiji teško realizovati zato što se ovde ne zna šta će biti u narednih 10 dana, a kamoli u narednih godinu dana. Ali to je način na koji ozbiljni evropski muzičari funkcionošu. Ljudi imaju po tri-četiri godine unapred zakazane turneje. I ako vi želite da dovedete neko ime u Suboticu, vi tom čoveku ne možete reći “Biće koncert nekad, negde i u sklopu nečega” jer tako jednostavno neće niko doći. Znači, moralo je da se digne sve na neki viši nivo. Ja sam od samog početka znao da su za takvu organizaciju suština kvalitetni, mladi ljudi. Ako se to svede na jednog čoveka, ili na dvoje-troje ljudi, to jednostavno ne može da funkcioniše i ne može da ima kontinuitet. I mogu da kažem da, kada se pogleda struktura ljudi u “Electe”, mislim da mi imamo najjaču ekipu koju ne samo neko udruženje, nego čak i mnoge institucije u našoj državi nemaju. Recimo, koncertnu sezonu pored Subotice ima svega nekoliko gradova u Srbiji: Niš, Beograd, a čak je nema ni Novi Sad na način na koji je mi imamo.

Šta je motivisalo te ljude da Vam se pridruže?

Dobra ideja, dobra energija i, na kraju krajeva, određeni lični interes koji se ne ogleda u novcu, nego u uticaju u toj oblasti i želji da se nešto promeni u gradu u kom živimo. Pa, samim tim kad promenimo tu kulturnu scenu, valjda će biti više prostora i za nas da nastupamo kao muzičari. Jer, mi smo u to krenuli zato što vi sada, kada kao mlad muzičar završite Muzičku akademiju ili formirate neki sastav, nemate nikakvu logistiku da organizujete neki koncert ako to ne uradite sami. A ako se sami posvetite organizaciji nekog koncerta, to je preduslov da vaš nastup bude nekvalitetan. Jer menadžment u kulturi nije slučajno nastao, nego je to potreba. Jer, ako muzičar koji vežba od šest do osam sati dnevno još mora da se posveti tome da li su plakati postavljeni, koje je njihovo dizajnersko rešenje, vizuelni identitet, da li je objavljeno na sajtu i na društvenim mrežama, da li je organizovana konferencija za medije, da li je to došlo do finalnog potrošača koji će doći na koncert i konzumirati određeni kulturni sadržaj – onda ne može kvalitetno da se posveti muzici. Shvativši da to tako funkcioniše, odlučili smo se na osnivanje “Electe” i tu je cela ekipa videla svoj interes – svi su želeli da se takva situacija promeni.

Kakvu infrastrukturu i logistiku imate? Da li posedujete ne samo ljudske, već i materijalne resurse koji vam stoje na raspolaganju? Kako to sve izgleda u praksi?

U principu, najviše se oslanjamo na kućne resurse, da tako kažem.

Sami na sebe?

Tako je. Sami na sebe, jer tu nema nikakve podrške. Tu država nije našla sistem da te stvari funkcionišu. Znači, od najvećih gluposti za koje država raspisuje konkurse, poput štampača, za takve stvari konkursi ne postoje. To je cela sfera koja je potpuno nepokrivena, gde se vi “krpite” od nekih projekata da se pokriju takvi troškovi. Često ti troškovi padnu i na nas same. Ako pričamo o plusu i minusu u kulturi, to je definitivno minus. Ne postoji pomoć za materijalne, osnovne stvari za ovakva udruženja. Ili udruženja koja imaju svoj prostor ili kancelarije u gradu, to finansiraju obično od sopstvenih sredstava. To je osnovni problem.

Kakva je reakcija gradskih kulturnih poslenika i kako se zajednica odnosi prema tome što vi radite?

Kada smo mi počinjali s radom, aktuelna je bila Ljubica Kiselički koja je videla glavnu prednost u tome što smo mi mladi i što ne planiramo da odemo iz Subotice. Imala je ideju da nas podrži u tome. Međutim, sve posle toga je išlo dosta kilavije. U suštini, osnovni problem je što niko ne shvata važnost toga što mi postojimo: da sutra kažemo da nećemo više da radimo, niti bi se neko drugi bavio time, niti bi toga bilo više u Subotici. Niko ne shvata koja je važnost tako nešto i stimulisati. Tu ne govorim o finansijama: nama se desi problem logističke prirode, puno vremena trošimo u administraciji, za nas te stvari nisu dovoljno rasterećene. To je stvar koja može da se promeni, bez toga da se govori o nekim finansijama. A projektno finansiranje je najjeftini vid proizvodnje kulturnog sadržaja za državu. Uzmite koliko država ulaže u “Electe” i koji finalni proizvod dobija, pa koliko ulaže u neku kulturnu instituciju i koji je njen proizvod na kraju, pa dolazite do toga je ovo mnogo povoljnije, jeftinije i bolje za državu. Ne želim da kažem da kulturne institucije ne treba da postoje, ali ovakve organizacije kao što smo mi mislim da bi država mogla mnogo bolje da iskoristi.

S obzirom na to da dovodite umetnike poznate ne samo u zemlji, već i u regionu godinu dana unapred, s tačno definisanim datumima i satnicama, kako uspevate da ispoštujete sa svoje strane obaveze prema gostima, na prvom mestu finansijske? Tim pre što je većina vaših sadržaja za subotičku publiku besplatna.

Na prvom mestu, tu je lokalna samouprava koja nam pomaže kada zapadnemo u finansijske probleme: kada najavimo sezonu, pa dobijemo premalo sredstava na konkursu, oni su znali da se snađu i da nam u toku godine pomognu. Ali i to ide izuzetno kilavo, teško. Negde imam osećaj da bi sve moglo ići relaksiranije i bolje kada bi se konkursi zatvarali na početku godine, pa bi verovatno i njima bilo jednostavnije da kreiraju budžet za tu godinu. Ili, da nam kažu da ih taj sadržaj ne interesuje, pa da ga prosto i nema, da se i mi “ne ložimo” na nešto što nije interes grada. Jer, često smo imali priliku da grad za neki, po nama, manje važan sadržaj izdvoji deset ili dvadeset puta veća sredstva u odnosu na koncertnu sezonu grada. Za nas je to, u stvari, kulturna politika. Za sad imamo pozitivne indicije, ali šta će da se dešava i kako ćemo mi to ceniti, možemo da kažemo tek nakon okončanja konkursa, a ti konkursi najbolje pokazuju kulturnu politiku grada.

Koliko je u takvoj klimi teško planirati?

Konkurs se raspiše, recimo, u decembru. Dešavalo se da tek u maju saznamo koji su njegovi rezultati. Nama je do tad pola sezone prošlo.

Kako gledate na način na koji se raspodeljuju sredstava u kulturi na nivou grada?

Kod nas već nekoliko godina funkcioniše sistem, “daj svima po malo, da svi ćute i da se ne talasa”. A da grad stane ozbiljno i kaže, “ovo nam je strategija, a ovo nije u naredne tri godine”, bilo da su to kulturno-umetnička društva, institucije kulture, klasična muzika – to je nešto što, u principu, ne postoji, iako svaka vlast kaže da želi takvo stanje da promeni. Ja mislim da je to osnovni problem. Mi ne bismo imali protiv ništa da nam neko dođe i kaže, “grad nema interesa za vašu koncertnu sezonu, to je nešto što Subotici ne treba. Mi imamo koncerata dovoljno, postoje priredbe u Muzičkoj školi, to je dovoljno iz te oblasti”. Nama bi to bio jasan signal, pa makar i negativan. Ali, i to bi bilo nešto. Isto tako, da nam neko iz grada kaže, “ok, sada ćemo da odobrimo tri miliona dinara za koncertnu sezonu, očekujemo takve i takve rezultate, očekujemo povećanje turizma, očekujemo da ljudi organizovano dolaze”. Ali, niko se tim stvarima dovoljno ne bavi. Mislim da je to čak veći problem, nego puka podela sredstava.

Kako premoštavate probleme sa kojima se suočavate, imajući u vidu okruženje u kom delujete?

Izvor: electe.org

Premoštavamo tako što se obraćamo gradu za dodatna sredstva koja oni odobre ili neodobre. Ali, mi smo razradili organizaciju tako da se ne oslanja isključivo na gradski budžet i na određenu političku strukturu, da mora da stane na određenu političku stranu. Oni koji tako čine, imaju sredstava, teče im med i mleko i sve je fenomenalno do momenta dok je njihova opcija na vlasti. Ali, kad se promeni određena politička struktura, tu se završava i rad te organizacije i ti ljudi nestaju. Ja nisam imao ideju da tako nešto pravimo. Ja sam hteo da napravimo neku dugotrajniju priču, koja neće imati nikakav politički ili nacionalni prefiks: Noemi Gereg, Tamara Štricki, Miloš Radović je ekipa koja nema ni jedan od tih prefiksa. Konkretno u Subotici, za nas je to, na žalost, problem. Trebalo bi da je kao neki plus, ali nije: to je u stvari minus, koji premoštavamo tako što imamo jako dobru saradnju i sa privatnim sektorom, pa uz pomoć medija, određeni sponzori i kompanije vide svoj interes da se promovišu preko nečega što ima umetničku vrednost. Oni imaju sluha za to što mi radimo i uvek nam pomognu u logističkim stvarima. Nisu nam uvek finansije osnovni problem. Ako nam sponzor reši prevoz umetnika, to je za nas jedna velika stavka. A to je upravo Ivan Tasovac uradio s Beogradskom filharmonijom i zato je to jedna od retkih kulturnih institucija koja je veoma uspešna u Srbiji. Na toj ideji partnerstva, finansiranja iz lokalne samouprave ali i iz privatnog sektora, ovakva stvar može da funkcioniše. Ali, mislim da je vrlo retka.

Da li aplicirate i za sredstva sa pokrajinskog i republičkog nivoa?

Pokrajina je do sada “čudno” raspoređivala sredstva, na nedovoljno decentralizovan način. Kada uzmete tabelu, vidite na pet mesta Novi Sad, pa Zrenjanin, pa na pet mesta Novi Sad, pa Suboticu, pa opet pet mesta Novi Sad, pa Sombor i tako dalje. Nikada od njih nismo dobili sredstva. Ja shvatam da je Novi Sad kao pet Subotica, ali nije 55. A sa Republikom smo imali dobru saradnju i dobijali smo sredstva. Međutim, imali smo situaciju da jedne godine dobijemo i više sredstava nego što nam je potrebno za realizaciju sezone, pa onda tri godine imamo premalo sredstava.

Jedina konstanta koju beležite je odlična posećenost vaših programa, uprkos svim nedaćama na putu njihove realizacije. Šta za vas to znači?

Izvor: electe.org

Jako smo zadovoljni i to je nama glavna motivacija, samo zato što je feedback subotičke publike izuzetno dobar. Ljudi prosto ne mogu da veruju. Dešava se da dođu na koncert klasične muzike prvi put, očekujući da će zateći desetak ljudi, da interesovanje za tako nečim ne postoji, a kod nas je potpuno obrnuta situacija. Ako dođete u deset do osam, ne možete da nađete mesto da sednete. Jako je dobar odziv subotičke publike i to je osnovna stvar koja je nas kao organizaciju održala i zašto lokalna samouprava odlučuje da i dalje finansira “Electe”. Prosto, uradili smo neke stvari da ti koncerti budu mnogo atraktivniji.

Ali ste imali problem s kulturnim, muzičkim institucijama. Tačnije, sa direktrkom Muzičke škole Edit Barlai. Šta to pokazuje?

Mi smo mislili da će naš rad i kvalitet biti naš glavni i najveći plus. Međutim, to se u jednom momentu ispostavilo i kao veliki minus jer kod nas nekada prevlada lična sujeta. Prosto, ako želite nešto drugačije ili na nekom višem nivou od školske priredbe, na neki način počnete da smetate jer postavljate određeni standard u toj oblasti. Kada smo došli u situaciju da su naši koncerti izuzetno posećeni, da je i privatni sektor odlučio da vidi tu svoj interes što je izuzetno teško, onda počneš da smetaš određenoj osobi. Mi nikada nismo imali problem s Muzičkom školom, s profesorima Muzičke škole koji dolaze na naše koncerte, s kojima smo u kontaktu i sarađujemo, od kojih dobijamo i kojima dajemo savete i ideje. Nikada nam to nije bio problem. Problem je što je jedna osoba došla u Muzičku školu i odlučila da Muzička škola treba da bude potpuno zatvorenog tipa, da bude isključivo obrazovna institucija koja ne treba da ima saradnju ni sa kim. To nije bio problem samo sa “Electe”, već i sa Subotičkom filharmonijom, Garden kvartetom i nevladinim sektorom. S tim da nama razlog za takav stav od početka do dan-danas nije bio poznat, a političke volje da se taj problem u Muzičkoj školi reši nema. Zamisli direktora koji zavrne ruku profesoru?! Za mene je držati i podržavati takvog direktora potpuni nonsens. Ništa s naše strane političkog nema u tome – imali smo pet godina projekte tamo i odjednom su zabranjeni. Međutim, tadašnja politička struktura u gradu je forsirala priču da direktora ne treba menjati jer to pravi problem i ne znam kakvim koalicionim dogovorima, nego da mi treba da se pomirimo i volimo, nekako to na silu da funkcioniše. Naravno, problem nije rešen, nego je ostavljeno tako: rekli su nam da sačekamo da istekne mandat i to je – to. Sa svim drugim kulturnim ustanovama smo imali jako dobru saradnju i dan-danas je imamo.

Koliko ste upoznati sa konceptom “Subotica – Grad festivala”?

“Subotica – Grad festivala” možda i nije loš i promašen projekat, s obzirom na to koliko festivala imamo. E, sad, na koji način sve objediniti? Napraviti neki zajednički sastanak ljudi koji se time bave, koji to organizuju, videti šta su konkretne potrebe… Jer se mi, na primer, nekada suočimo sa problemom da se naštima klavir u Velikoj većnici Gradske kuće, a niti je klavir naš, niti mi  o tome treba da vodimo računa, pa ipak dolazimo u situaciju da molimo Gradsku kuću da svoje stvari održava. To nam je jedini reprezentativni instrument koji imamo u gradu i mislim da je jako važno da ga čuvamo. Mi smo konkretno vezani za Veliku većnicu Gradske kuće isključivo zbog tog Stenveja – jedinog funkcionalnog i adekvatnog instrumenta u Subotici, koji je često podloga za 90 odsto koncerata koje organizujemo. Voleli bismo da u saradnji s lokalnom samoupravom i drugim udruženjima apliciramo negde za nabavku još jednog ili dva koncertna klavira u Subotici, koja bi bila u vlasništvu grada, a koja bi mogli svi da koriste. Jer, ni ovaj Stenvej neće trajati doveka. Dakle, “Subotica – Grad festivala” mi ne zvuči kao loša ideja, ali bi taj koncept morao da bude mnogo jači i sigurniji, s određenim planom i ciljem i s praćenjem realizacije tog plana.

A sa odustajanjem od kandidature za Evropsku prestonicu kulture?

Mislim da je to bila logična kalkulacija, da se odustalo od toga zato što je inicijativu preuzeo Novi Sad. Baš zbog nerešavanja određenih problema, konkretno između “Electe” i Muzičke škole, i određene druge festivale, vrlo kvalitetne, preuzeo je Novi Sad. Dok se mi ovde borimo da uđemo u neke prostore ili da organizujemo nešto, u nekim drugim gradovima funkcioniše sve bez ikakvih problema. Lokalna samouprava koja ima svoje članove u školskim odborima ima mehanizam da takve stvari reši. U razgovoru s kolegama iz drugih sredina nisam stekao utisak da se suočavaju sa sličnim problemima: da, recimo, direktor Muzičke škole zabrani učenicima da odu u nedelju uveče na koncert; da vam neko kaže šta ćete da radite nedeljom uveče, a zamislite, direktor to ovde uradi i još stavi u odluke, što je van svake logike. I tako naši festivali poput EPTA, koji je najveći pijanistički festival u ovom delu Evrope, pređe iz Subotice u Novi Sad. Sada se zove Memorijal “Isidor Bajić” ili tako nekako. I logičnije je onda da će Novi Sad biti prestonica kulture, a ne Subotica.

(Magločistač)

[clear]

Članak „Miloš Radović, predsednik ‘Electe’: Vrhunski profesionalizam u amaterskim uslovima“ proizveden je kao deo projekta “Plus i minus u kulturi: prilozi o (samo)održivosti kulturnog stvaralaštva“, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Za sadržaj članka odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Centar građanskih vrednosti“ i redakcija portala “Magločistač”. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno i stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.