MARKO MAKIVIĆ, GLUMAC NARODNOG POZORIŠTA U SUBOTICI: JA SAM ODLUČIO DA IZAĐEM IZ SRBIJE

Slikaru mogu da oduzmu sliku, muzičaru mogu da polome violinu i gudalo, nas jedino mogu duhom da ubiju

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Marko Makivić, izvor: suteatar.org

Marko Makivić je glumac Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta u Subotici. Rođen je 1983. godine u Bosanskoj Dubici gde je završio osnovnu i srednju školu. Akademiju umetnosti završio je u Novom Sadu. Član je Narodnog pozorišta od 2008. godine. Dobitnik je nagrade stručnog žirija za glumca sezone 2011/12. godine, kao i glumačke nagrade na festivalu „Tvrđava teatar” u Smederevu 2013. Nagradu stručnog žirija za uloge u predstavama „Mister Dolar” i „Natatorijum” dobio je u sezoni 2013/14. Na osnovu glasova publike bio je glumac sezone 2014/15. i 2015/16. godine. Makivić je došao u Suboticu na dan rušenja teatra 2007. godine. Prvi dan njegovog susreta sa pozorištem je bilo rušenje zgrade kada je pomislio da nikada neće imati prilike da glumi na daskama najstarijeg teatra u Srbiji. Želja mu se na žalost nije ostvarila, ali je nasuprot tome u proteklih 10 godina kao veoma uspešan glumac subotičkog pozorišta igrao u više od 25 predstava od kojih su mnoge bile nagrađivane. Makivić u intervjuu za portal „Magločistač” govori o razlozima zbog kojih odlazi iz Subotice, o teatru, odnosima unutar njega, o tome da li postoji perspektiva za život i napredak u Srbiji…

[clear]

Zašto ste odlučili da napustite Narodno pozorište i Suboticu?

Izvor: suteatar.org

Mnogo je faktora uticalo na to da li da uopšte krenem ka toj ideji i njenoj realizaciji. Jedan ciklus je, što se mene tiče, prošao i potreba je za nekim drugim. U trenutnoj situaciji u kojoj se nalazim ne vidim jasno da postoji mogućnost ovde da se nastavi taj ciklus, jer se sa svim društvenim okolnostima, predstavama na kojima radimo, igrajući po Srbiji i drugim gradovima, neminovno se stiče slika o tome da je društvo u nekom blagom polusnu i iluziji, po meni, nekog boljitka, a spoznajom da je to iluzija stvarnost je potpuno neka druga priča. To je možda bila glavna iglica koja je probušila taj moj balon koji sam ovde nekako gradio u nadi da ću dočekati da zgrada Narodnog pozorišta u centru Subotice zaživi. Ta zgrada je rušena u trenutku kada sam stigao u Suboticu na svoju prvu profesionalnu probu u Narodno pozorište. Prvi dan mog susreta sa pozorištem je bilo njegovo rušenje. Tada nisam bio upoznat sa situacijom i političkim odlukama u gradu. Na trećoj godini akademije, kao mlad glumac, verovao sam da će pozorište biti završeno za dve do četiri godine i radovao sam se da će doći period kada ću raditi u takvoj zgradi. I danas ima mnogo Subotičana koji ne znaju gde im je sada pozorište. Zgrada je vizuelni pokazatelj činjeničnog stanja kulture, naših života i svega drugog. Mislim da je subotičko pozorište to uspelo da postigne kao objekat. Spolja je delimično urađen a iznutra su goli zidovi, bez instalacija i funkcionalnosti. To je ono što je po meni, kao čoveku koji se još uvek smatra mladim, dovoljan pokazatelj da tu sliku prenesem na svoj život, okolinu oko mene i da vidim da je u poslednje vreme bitno samo ono što vidimo spolja, a suština je vidljiva iznutra, kroz prozore u zgradi. Međutim, ljudi okreću glavu i gledaju samo ono što im je ispred očiju najsjajnije. Gledaju tu fasadu i to je neki lažni moral koji je prosto okupirao svaki segment života danas.

[quote color=”#000000″ bgcolor=”#e8e8e8″ bcolor=”#8e1d1d”]

Odlazim na Tajland da živim život

Ovog vikenda odlazim na Tajland u Aziju. Nadam se da ću ostati u branši neko vreme. Koliko čujem, ima mnogo Evropljana koji rade na filmovima, jer je velika produkcijska proizvodnja na Tajlandu američke, francuske i indijske kinematografije. Ovaj period želim da uživam u životu i živeti život, pa šta budem radio, radiću.

[/quote]

Kakvi su odnosi unutar Pozorišta nakon nedavne promene uprave?

Izvor: suteatar.org

Stanje u kojem se nalazi Narodno pozorište u proteklih 10 godina je nepromenjeno, u smislu uslova u kojima radimo, u smislu odnosa Gradske uprave prema nama. Da li će promene novog rukovodstva u pozorištu biti dobre ili loše, to će vreme da pokaže. Mnogo je faktora koji zavise od napretka i od nazadovanja u toj kući sa novom upravom. Mnogo je faktora, a koji će prevagnuti, zavisi od mnogih ljudi koji žive i van ovog grada, u Beogradu. Hvala direktorki Drame na srpskom jeziku Oliveri Đorđević i sada već bivšoj upravnici Pozorišta Ljubici Ristovski što su nas, nekoliko mladih glumaca svojevremeno tokom studija povukli u Pozorište gde smo kroz predstave koje smo radili sazrevali, stasali kao glumci, bili nagrađivani, videli sve to što danas mnogi studenti nemaju sreću videti i šansu da se zaposle već tokom studiranja. Mi smo imali prilike da u proteklim godinama istražujemo, da radimo sa mnogim rediteljima. To je iskustvo koje mogu da iskoristim ma šta radio i gde god bio, jer je to nemoguće oduzeti. Nama je naše telo alat i moramo da ga održavamo i koristimo, a mozak pamti. Slikaru mogu da oduzmu sliku, muzičaru mogu da polome violinu i gudalo, nas jedino mogu duhom da ubiju. Kada postoje ovakvi pokušaji, onda treba otići i sačuvati to što si dobio. To se danas dešava i to nisu samo izolovani incidenti nego je to generalna slika nekakvog sunovrata koji živimo u poslednjih tri-četiri godine posebno. Da nas ignorišu, bilo bi nam lakše. Onda bismo nekako i mislili da vredimo kao glumci ili oni koji su glas naroda, prenose ga, kritikuju i oblikuju, pokušavaju da postave pitanja, ali ako nas pritiskaju i onesposobljavaju u finansijskom i svakom drugom smislu, onda s vremenom jenjava potreba da se i dalje bude glas razuma, jer ako nema razuma kome onda biti glas.

Da li po Vašem mišljenju ipak postoji perspektiva za mlade ljude ovde i da li Vam se čini da građani više kukaju, a manje čine bilo šta što bi možda dovelo do nekakvih promena u državi i u njihovim životima?

Izvor: suteatar.org

Starije generacije iskusnih ljudi, od kojih bi mi mlađi trebali da učimo, indirektno su jasno pokazali zbog čega kukaju. Uvideo sam da su oni zbog svih svojih iskustava, poznanstava sebe zadužili mnogim stvarima i ogradili svoje polje delovanja toliko da jedino što im ostaje, dok ih mladi mole za reakciju, da kukaju i da tom mladom čoveku govore da su promene nemoguće i da tu nema rešenja. Oni su nam dali odgovor da samo sebe čuvaju, jer su svesni koliki je njihov teret delovanja. Zato mi je jasna situacija mnogih ljudi danas, ali mene nisu imali čime da ucene. Bilo je pokušaja, svakakvih razgovora ali je moja prednost bila što ja nisam iz tog kola ljudi. Na žalost, ni bez tog duga ne možete da funkcionišete jer morate nekako da uđete u sistem a sistem, ukoliko ga želite urušiti, je jak spolja i neminovno morate da kompromitujete sebe. Iskoristiću rečenicu koju je nedavno upotrebila jedna mlada Subotičanka, majka koja je rekla “Ja sam odlučila da izađem”. Mislim da je ovo najbolji termin koji može da se koristi umesto ovog “odlazim”. Ja sam odlučio da izađem, jer izlaskom prestaješ da budeš deo jedne povezane table i dobiješ mnogo jasniju sliku same pozicije na kojoj si bio. Jasnije čovek vidi kad god izađe iz kutije, bilo kakva ona da je – svoj život, svoje radno mesto i sve drugo. Ja vidim da su stvari rešive i vidim da je vrlo malo komplikacija ustvari, ali nisam baš siguran da su neki ljudi spremni da se pozabave tom temom jer je ovakav način života i bitisanja u kojem se nalazimo mnogo jednostavniji. Naša glavna okupacija su tekuće stvari, ali posmatrajući stvari na nekom makro planu, te svari su toliko beznačajne. Samo je iskorak taj koji je glavni i nekako nedostaje i izmiče pojedinim ljudima koji imaju kapaciteta da rade. Takvi ljudi koji jesu perspektivni nisu samo u poziciji da su onemogućeni da rade nego su i sputavani, a dok postoji sputavanje od onih koji to čine, postoji i potreba da se nešto kontroliše.

Da li mislite da sve više ljudi odlazi ili izlazi odavde u poslednje vreme?

Izvor: suteatar.org

Mislim da ljudi bez obzira na dvojna državljanstva iznalaze načine da odu odavde. Kao što se i 90-tih odlazilo u mnogo gorim okolnostima, sada se odlazi zbog mnogo gorih uslova i uvek je to pitanje šta je gore i šta će te pre oterati. Broj ljudi koji odlazi je jedan veliki uzvičnik svima koji su odgovorni donekle zbog tih odlazaka, a pitanje je da li oni to žele da čuju ili da vide. Vrlo je alarmantna situacija. Iz medija ne možemo da saznamo koji je broj onih koji su otišli odavde nego vidimo koliko je ljudi “zaposleno”, da je “opala” stopa nezaposlenosti u Subotici, a to je zbog velikog broja mladih i obrazovanih ljudi koji odlaze. Neće nas imati ko lečiti, školovati… Nekada su odlazili neškolovani ljudi da rade u inostranstvo, na građevini, a intelektualci su ostajali u Jugoslaviji, radili, živeli, gradili živote. Sada smo u situaciji da danas isti ti intelektualci i njihovi potomci idu kod tih istih gasterbajtera da rade. Uspeli smo kao društvo da degradiramo, ne svoju istoriju, kulturu, jer su to svari koje su kroz istoriju i rušene i građene, nego ljudski duh i taj neki mentalitet. Mi smo uspeli i to da srušimo, da izokrenemo naopačke sve ono što nam je bio temelj, sve ono po čemu smo bili nekada uspešni u svetu. To je pitanje kojim će se baviti generacije koje će zbog svojih poteškoća na koje će nailaziti, a zbog naših postupaka danas, pokušati da izanaliziraju – zašto su ovi ljudi tada bili baš toliki idioti.

Razgovarala: Natalija Jakovljević (Magločistač)

[clear]