DOMAĆA POLJOPRIVREDA ZBOG UVOZA SVE VIŠE SLABI: PUCAJU GRANE „RAZVOJNE ŠANSE“

Nakon stočarstva, sve više ugroženo i voćarstvo, a nije teško pretpostaviti ni kako će proći ratari nakon žetve

Mesecima unazad koalicija prehrambenih proizvođača i trgovinskih lanaca obmanjuje građane kombinacijom kvaliteta i niskih cena onoga što prodaju. „Ništa bez Matijevića“, „Šešir nakrivi, lakše se živi“, „Kodijeva preporuka“… samo su neke od reklama od kojih se ne možeš maći, bilo da uključiš televiziju ili uđeš u prodavnicu.

U pozadinu „neverovatnih ponuda“, koje se u talasima smenjuju od akcije do akcije, malo je koji medij, međutim, zalazio. Ne želeći izgubiti sigurne (a dobre) finansijere, najgledaniji i najčitaniji mediji izbegavali su ući u suštinu problema, a to je odgovor na pitanje kako je moguće spustiti cenu svinjskog buta bez kostiju ili viršle ispod proizvođačke, a da pri tom zarade i prerađivači i trgovci? Jedan od prvih medija koji je načeo tu temu svakako je bio portal „Agroservis“ koji se počeo baviti „strukturom proizvoda“, odnosno pitanjem šta kupac zapravo dobije za plaćenu robu pod imenom pašteta ili viršla. Umesto opisa mlevenih kostiju, veštačkih boja, začina i pojačivača ukusa sigurno bi mnogo efektniji učinak na istog tog kupca imala slika neposrednog procesa proizvodnje ili, još bolje, ekskurzija u samu fabriku. Sve je to, međutim, upakovano u šljašteću ambalažu, pa još po ceni kojoj nijedan plitki džep ne može odoleti.

Situacija se intenzivira

Teglila se ova priča – a nije da ni sada nešto jenjava – sve dok domaćim poljoprivrednicima nije prekipelo. Njihova upozorenja – kao i pojedinih agroekonomista – da će uvoz živih svinja, zamrznutog mesa, sirovog i mleka u prahu, kao i mlečnih prerađevina, ugroziti temelj naše poljoprivrede odbijala su se o zidove resornog ministarstva i Vlade, koji već decenijama štite interese svih koji žive od krvi primarnih proizvođača. Nedavna prošlost u više je navrata potvrdila da se stubovi države zatresu tek onog trenutka kada poljoprivrednici odluče svoje traktore izmestiti sa njiva na puteve, pa se onda ni u pola noći ne gase svetla u Vladi ne bi li se našlo rešenje koje joj je danima pre toga bilo pred nosom.

Ne isplati se proizvoditi kad ima gotovog

Današnja situacija, međutim, unekoliko je drugačija. Još nespremna na raskid veze sa vlasnicima kompanija koji su svoje carstvo kupili za dinar i razapeta između Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (koji podrazumeva uvoz robe koja direktno konkuriše domaćim proizvodima), s jedne, i sve većim nezadovoljstvom ugroženih stočara, s druge strane, Vlada je poslednjih dana prisiljena na hod po jajima ne bi li zadovoljila svačije interese, a da pri tome i pred domaćom i stranom javnošću ostane čista.

Pritisnuta pretnjama uzgajivača svinja i proizvođača mleka iz Srema i Mačve i uvek potencijalnom opasnošću da se solidarnost paora proširi i na ostale krajeve, Vlada je donela odluku o interventnom otkupu svinja za potrebe Robnih rezervi, najavila uvođenje prelevmana na uvoz živih svinja i usklađivanje propisa na uvoz zamrznutog mesa sa standardima Evropske unije. Istina, oglasila se nešto i da će rešiti problem ogromnog uvoza mleka iz Evropske unije i zemalja u okruženju, ali prilično nemušto. Uz već opevan nesklad u subvencijama domaćih poljoprivrednika s kolegama iz razvijenijih zemalja to čini suštinu njihovog nezadovoljstva zbog čega su i zapretili blokadom puteva.

Bez obzira da li je reč o uzgajivačima svinja ili proizvođačima mleka, priča im je ista: sve veći uvoz iz Evropske unije (koji je dobrim delom i posledica ukrajinske krize) obara cenu njihovih proizvoda ispod granica rentabilnosti što, dugoročno gledano, vodi ka masovnom zatvaranju farmi. Jednako o tome govore i mali proizvođač mleka iz Tavankuta Antun Mamužić (od jedne krave 20 litara dnevno) i veliki Josip Mačković iz Ljutova (od 150 krava 3.000 litara dnevno), kao i uzgajivači svinja Tomica Vojnić Mijatov iz Tavankuta i Stipan Šarčević iz Žednika. Svačija računica, a posebno prve dvojice iz obe kategorije, pokazuje da će prvi u ovoj tržišnoj areni stradati mali proizvođači.

Sve su svinje ravnopravne, osim onih…

U prilog ovoj tvrdnji, kada je reč o proizvodnji mleka, ide činjenica da domaće mlekare sve češće privremeno zatvarju otkupne stanice, zbog čega su mali proizvođači nedelju dana prisiljeni praviti sir, prodavati mleko budzašto ili ga poklanjati kome stignu. Mlekare ovaj svoj potez pravdaju higijenskim razlozima zbog bakteriološke neispravnosti, odnosno prevelikim prisustvom somatskih ćelija, a kako proizvođači na otkupnim stanicama mleko sipaju u jedan bazen „nemoguće je utvrditi“ ko je od njih krivac, pa onda ispaštaju svi. Problem je, međutim, u tome što je ova pojava sve češća, a kako Srbija i dalje nema referentnu Nacionalnu laboratoriju za kontrolu kvaliteta mleka malim proizvođačima ne preostaje ništa drugo nego da veruju u ono što im kažu mlekare čiji su kooperanti. Ipak, i među njima sve se više šuška o tome da je pravi razlog za to zapravo činjenica da ovdašnje mlekare iz inostranstva kupuju jeftinije mleko, pa im priča o nedovoljno kvalitetnom domaćem mleku dođe kao dobar izgovor.

Slična je situacija i sa uzgojem svinja. Nespremni na takozvane svinjske cikluse, koji se periodično ponavljaju početkom svake godine kada cena žive vage padne ispod troškova proizvodnje, mali proizvođači koji baš u to doba imaju tovljenike za prodaju trpe za njih ogromne gubitke od kojih se kasnije teško oporavljaju.

A voće raste

Da stočarstvo ne bi bila jedina problematična grana poljoprivrede u fokusu, pre desetak dana obelodanjena je i afera sa uvozom jabuka iz Poljske, koje su onda prepakovane podvaljivane na tržište Rusije. Međutim, ne izvukavši pouku iz iskustva s aflatoksičnim kukurzom koje smo izvezli u Italiju ili balamaže oko mesnih prerađevina na rusko tržište domaći izvoznici ponovo su se, ne samo obrukali, nego i doveli u pitanje i, inače stabilan, izvoz jabuke ove sezone u Rusiju. To, uostalom, potvrđuju i reči proizvođača jabuka Branka Horvata iz Tavankuta i Mihálya Somogyija sa Hajdukova. Prvi, na primer, zbog pokušaja podvaljivanja ne isključuje embargo Rusije na uvoz jabuka iz Srbije, a drugi otvoreno optužuje državu da zna šta se radi, dovodeći na taj način u pitanje egzistenciju ne samo voćara nego i čitave poljoprivrede kao jedne od retkih oblasti koja iz godine u godinu beleži suficit u trgovinskoj razmeni sa svetom.

Sledeći ovu logiku, čija akumulacija od Nove godine raste iz dana u dan, nije nemoguće pretpostaviti da su sledeći na redu ratari. Kako je žetva sve bliža, a kako je problem otkupnih cena prisutan decenijama unazad, bilo bi pravo iznenađenje kada bi žitomlinske organizacije ovoga jula izašle sa cenom koja bi zadovoljila ratare. Uz budimpeštansku, crnomorsku i parišku berzu, kriza u Ukrajini mogla bi im poslužiti kao sjajan izgovor za niže cene pšenice čak i od zemalja u okruženju, a koje nisu članice Evropske unije.

Koje će završiti u Rusiji?

Ovakva inertnost države i pohlepa uvoznika i trgovaca, međutim, teško da će moći trajati na duže staze. Naime, pritisku poljoprivrednika prema državi odnedavno se priključuje i sve veći broj medija. Tako su, recimo, portali „Agroservis“ i „Agropress“ i dnevni list „Politika“ nedavno izašli s podacima Uprave carina o uvozu svinjskog mesa prošle godine. Prema tim podacima, 2014. je u Srbiju uvezeno preko 300.000 živih svinja (od čega oko 160.000 iz Hrvatske, a 140.000 iz Mađarske), kao i oko 14.000 tona zamrznutog svinjskog mesa bez kostiju, najvećim delom iz Evropske unije. Međutim, osim ovih brojki u tekstu na „Agropressu“ taksativno se navodi i koja su preduzeća najveći uvoznici. Spominjanje „Matijevića“, „Yuhora“, „Zlatiborca“, „Neoplante“ i drugih firmi sve više liči na listu krivaca, da ne kažemo državnih neprijatelja, koji direktno podrivaju stabilnost domaćeg stočarstva. Zbog toga ne bi bilo čudno kada bi poljoprivrednici, osim na Ministarstvo i Vladu, svoj bes (pre)usmerili i na domaće prerađivače. Iako podaci o uvozu mleka za sada službeno nisu objavljeni, nije teško pogoditi na koga su, osim države, kivni proizvođači mleka. Pukne li jedna karika u tom lancu, on bi se lako mogao obiti i o glavu ovdašnjih žitomlinskih preduzeća, uljara, prerađivača voća i povrća…

Stoga, bude li pameti u resornom ministarstvu i Vladi, još im nije kasno da izbegnu seljačku bunu širih razmera. U pitanju je, ipak, opstanak većine od preko 600.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava. Pomnoži li se to sa prosečnim brojem članova domaćinstava, ta brojka sigurno nije manja od trećine ukupnog građana, a to – uz ionako prilično veliko nezadovoljstvo ostalih kategorija stanovništva – nije podatak koji bi trebalo uzeti olako.

Zlatko Romić

[clear]