SANJALICA: ŠALTERSKE RADNICE

Neke misle da su u najmanju ruku direktori Narodne banke Srbije, dok druge dozvoljavaju sebi da povise ton i da Vas vrate nazad zbog jednog pogrešno upisanog zareza

U martu je u Beogradu održana premijera predstave “Upravnikovanje“. Tema je interesantna i komična ali da ja sad ne prepričavam, jednoga dana kada Subotica bude imala pozorište veeeeliko sa puuuuno scena, gledaćemo i mi.

Svakodnevno se svako od nas nađe sa ove strane šaltera gde god bilo od banke, pošte pa do šaltera javnih preduzeća. A sa druge strane su one, šalterske radnice. Možemo da ih podelimo u dve grupe: ljubazne i ne ljubazne. Jednostavno. Ali ima tu još raznih podgrupa, jer su na razne načine i neljubazne.

Neke misle da su u najmanju ruku direktori Narodne banke Srbije, dok druge dozvoljavaju sebi da povise ton i da Vas vrate nazad zbog jednog pogrešno upisanog zareza (ni slučajno da ona ispravi) ili Vam drži lekciju kako je tamo negde taj ko Vas je poslao trebao da ispuni itd. Što bi rekla baba iz jednog video klipa „imala bi ja tu šta da kažem“.

Lepo su uniformisane, doduše bele košulje su na nekima nekad bile bele, ima tu i izrađenih ruku; šta će žena radi kod kuće baštu, čuva unuče i jedva čeka penziju, ali ima i lepih detalja kao što su marame i najnovija tehnika crtanja noktiju dužine 4 cm. To su uglavnom mlađe devojke, sveže stigle sa nekog faksa i imale dobru vezu za zapošljavanje.
U moru novih kodeksa ophođenja (ne onih: znači, tipa, prosto…) koje su lepo naučili u opisu svog radnog mesta razni menadžeri, owneri, specijalisti iz raznih oblasti koji Vam se deset minuta predstavljaju, deset nude proizvod i deset zahvaljuju, iskreno kome prija pet puta: hvala što ste kupovali kod nas, ovo je vaš račun, dođite opet…

Ma daj, ne treba preterivati, svakako ću kupovati tamo i da, jeste, to je moj račun! Dovoljna je jedna normalna ljubazna uslužna komunikacija i svima dobro. Zašto treba da se iznenađujemo kada je neko ljubazan i kada nam izađe u susret? Pa zar to ne bi trebalo da bude normalno? Ljudska osobina da pomogneš ako možeš.

Videla sam u kancelarijama i na pultovima da imaju odštampane neke citate i parole, kao u prvom razredu osnovne škole, da lepa reč i gvozdena vrata otvara i da su čarobne reči „molim, hvala, izvolite…“, ali nešto retko ih primenjuju na radnom mestu. Neki dan je gospođa, zaposlena u javnom preduzeću, diktirala detetu domaći zadatak preko telefona! Još me mrko i pogledala koji sam baš sad došla!? U petak je u banci u koju ja odlazim bio prilično dugačak red i na sve to je došla gospođa koja izgleda uredno, petkom donosi sir i mleko. Zaposlene su najnormalnije podelile šta je čije, platile gospođi i nastavile da rade! Doduše, potrajalo je to dok su se raskusurale i podelile.

Razumem i to da ne mogu za vreme radnog vremena izaći s posla i ići na pijacu. Sve je to normalno za zaposlene žene: i da zovu mame, decu, muževe, ali za nas sa druge strane šaltera nema čarobne reči nema ni „izvinite“, da bar čovek lakše podnese to što gleda oko sebe.

U novije vreme nas i prodavačice mrko gledaju kad puše ispred radnje na ulici što sad mora baciti cigaretu i ući unutra. Još ako ništa ne kupiš, možda i čuješ šta ti misli u sebi!

Kad već nismo u mogućnosti da menjamo zakone, uredbe i propise kojima nas svakodnevno bombarduju i kada nije lako ni sa jedne ni sa druge strane šaltera, trebali bismo sami sebi olakšati bar sa malo više pomoći, uslužnosti i lepom reči. I u mojoj kancelariji postoji odštampan citat koji sam zatekla kad sam došla, a glasi: “U ovu kancelariju svako unese osmeh, neko kad uđe a neko kad izađe“.

Trebalo bi da nas je više ovih što unose osmeh kad uđu i zaista osmeh i lepa reč ništa ne koštaju.

Probajte.

[clear]