GABOR BODIŠ: DRŽAVNI NEPRIJATELJ BROJ 1, ILI: ZAŠTO JE SOROS PONOVO IZVAĐEN IZ NAFTALINA

Ponekad nestaje mašte i u glavama stvaralaca mađarske druge stvarnosti i onda se uhvate za stari oprobani recept: dežurni ubica je, naravno, Džordž Soros, američki multimilijarder

Izvor: origo.hu

Mađarska već skoro šest godina živi u svojovrsnoj shizofreniji. Sa jedne strane postoji stvarnost sa sve lošijom privredom, čiji su jedini motori fabričke trake „Audija“ i „Mercedesa“, koje su ovde postavljene pre Orbanove borbe za konačno oslobođenje od zdrave pameti. Zatim, skoro potpuno opustošen istočni deo zemlje i sa nekoliko miliona ljudi koji žive ispod praga siromaštva. Mudri poslanici vladajućeg Fidesza, međutim, očigledno ne vide geštalt (celu sliku), inače ne bi davali izjave da od 47 hiljada forinti mesečno (150 evra) u zemlji može da se preživi. Naravno da ništa ne primećuju kada oni dnevno zarade mnogo više, a da ne pričamo o Orbanovom miljeniku, lokalnom majstoru za sve aparate koji funkcionišu na plin. Čuveni Lerinc Mesaroš je za nekoliko godina postao jedan od najbogatijih ljudi u Mađaraskoj, tako da se aparati na gas nisu umnožili (a kamoli pokvarili) u ogromnom broju. Lerinc je već davno prešao na obradivo zemljište, dvorce, stadione. Ne možeš biti novoplemić u „Zemlji izlazećih stadiona“, a da nemaš u vlasništvu, ili bar u svom selu, jednu građevinu zatvorenog oblika u čijoj se sredini nalazi trava i čije klupe zjape prazne. To je stadion, mali, prazan, ali je mađarski, naš.

I u VIP ložama stadiona, dok se grickaju semenke, stvara se jedna druga stvarnost. Stvarnost za širu publiku koja, istina, ne dolazi na mađarske fudbalske utakmice „ž“ kategorije, ali poruke se mogu čuti, šta više čitati po celoj zemlji. „Poručujemo Briselu, da i oni razumeju.“

Druga stvarnost za sledeći mandat

Izvor: hungarianspectrum.org

Ne dajte se frustrirati, problem nije u vašem „aparatu“: rečenica je besmislena sama po sebi. A ni nije smišljena da ima nekog smisla. Svrha je da se pripremi stanovništvo da glasa na referendumu, koji postavlja pitanje o problemu koji ne postoji. A pitanje glasi: „Da li se slažete da EU bez saglasnosti Parlamenta može propisati obavezno naseljavanje nemađarskih državljana u Mađarsku?“

Jednostavnije, radi se o takozvanoj obaveznoj kvoti EU. Prema toj legendi Brisel može propisati članicama koliko izbeglica (ili za nacionaliste: migrante) treba da prime ukoliko dođe do masovnog dolaska ljudi sa Bliskog istoka i Afrike. Ideja o obaveznoj kvoti je već davno odbačena, ali stvaraoce druge stvarnosti u Mađarskoj to najmanje interesuje. Oni ne mobilišu široke narodne mase zbog stvarne situacije, nego da bi podgrevanjem nacionalističke euforije održali tenziju do izbora za dve godine. Viktor Orban bi da vlada nekoliko decenija, a ne nekoliko tričavih mandata za obične smrtike. Inače mu se ne bi rekonstruisala prelepa zgrada u okviru tvrđave na Budimu.

Besmislenost druge stvarnosti u Mađarskoj dobro ilustruje i nedavna izjava Tibora Navračića, čoveka nekada veoma bliskog mađarskom premijeru (bio mu je zamenik, ministar itd.), sadašnjeg člana Evropske komisije. Navračić (poreklom Hrvat, govori hrvatski) je demantovao tvrdnje Orbanovih ljudi da Brisel ucenjuje Mađarsku. Nema o tome govora. Ono o čemu se razgovara u Briselu je da, ako nastane situacija da jedna članica bude toliko preplavljena izbeglicama da više ne može da kontroliše situaciju, onda bi ostale članice pritekle u pomoć. Navračić naglašava i da bi se ovo islkjučivo odnosilo na izbeglice koje su stekle takav status (znači, oni koji su već u proceduri). Prema tome, čemu Orbanu referendum. Već smo napisali: zbog stvaranja druge stvarnosti, koja će doneti pobedu na izborim 2018. godine.

Krivac zbog viših interesa

Izvor: blogaszat.hu

Postoji još jedna caka: lako je bilo prošle godine sa svim tim migrantima na granicama, oko Istočne železničke stanice u Budimpešti, sa izrežiranim „napadom“ na zemlju kod Reskea, i sa teroristom u invalidskim kolicama. Druga stvarnost (uključujući i ogromnu većinu Mađara u Vojvodini, koji su redovni konzumenti ratne propagande Orbanovih televizija) sve to guta. Ali nastaje problem. Malo je tih nesrećnika kod žičanih ograda nekada slobodne zemlje. Zbog nekoliko stotina ljudi narod se neće naježiti i hvatati se za sekiru ksenofobije. Mora biti nešto jače.

Ni bledi političari i birokrate u Briselu nisu dovoljna meta nacionalog besa. Ponekad nestaje mašte i u glavama stvaralaca mađarske druge stvarnosti. I onda se uhvate za stari oprobani recept: dežurni ubica je, naravno, Džordž Soros, američki multimilijarder. On je uvek fit za ovu ulogu: Jevrejin je (melem za ranu sve većeg broja antisemita), pristalica Klintonove i najveći donator njene kampanje (Orbanovi otvoreno navijaju za Trampa, jer su od demokrata dobili sami šamare, mada ni republikanci ne misle lepše o njima) i finansira neke civilne organizacije. Što je, naravno, atak na jednu suverenu i naročito ponosnu zemlju. Orban je Sorosa proglasio za mađarsku opoziciju. Orbanovi mediji su naprečac počeli da objavljuju napise o navodnim privatnim aferama Sorosa (tukao ženu, posle se ispostavilo da nije tačmo, ali ko čita demantije).

Skoro cela Orbanova garnitura početkom devedesetih je primala stipendije od Sorosovih fondacija (premijer je boravio u Oksfordu nekoliko meseci od tih para). Sada se kunu da će vratiti te novce. Problem je da to niko, pa ni Soros nije tražio.

I može da bukne kampanja, istina podgrejana. U međuvremenu na granicama (trenutno kod Tompe i Reskea) mogu se gnjaviti nesrećnici koji su napravili istorijsku grešku da iz rata hoće da beže preko zemlje zahvaćene ultradesničarskom diktaturom.

(Magločistač)

[clear]