Poteškoće u kretanju nisu prepreka za bavljenje sportom
Predsednik i igrač kluba Sedeće odbojke u Subotici Gordan Glončak se ovim sportom bavi 33 godine. Od svoje prve godine života ima dečiju paralizu leve noge. Njegovo kretanje je otežano ali je pokretan. Već 11 godina aktivno igra i za mađarsku reprezentaciju, ekipu iz Segedina, za koju je odigrao nekoliko prijateljskih utakmica. On se, osim sedećom odbojkom, bavi i plivanjem i atletikom. Uvek je nasmejan, raspoložen i kada govori o svojoj ljubavi prema ovom sportu, on to čini iskreno i srčano.
Po rečima Glončaka, sedeća odbojka u Subotici je počela da se igra krajem 1982. godine. U Vojvodini je u to vreme bilo tri kluba – u Novom Sadu, Kikindi i u Subotici. Do uvođenja sankcija, 1992. godine, subotički klub je postizao zapažene rezultate na domaćim i stranim takmičenjima. Naši igrači su bili prvaci Vojvodine devet puta, u sastavu reprezentacije Vojvodine su tri puta bili prvaci Jugoslavije, a osvajali su i druga, kao i treća mesta na drugim takmičenjima. Učestvovali su na međunarodnim turnirima u Mađarskoj, Holandiji, Nemačkoj i Slovačkoj i dva puta su bili pobednici na Eurokupu. Tokom sankcija ovaj kolektivni sport je, na žalost, izgubio na popularnosti, a igrači su prestali sa svojim aktivnostima i treninzima.
U Srbiji trenutno ima pet klubova sedeće odbojke – u Beogradu, Kragujevcu, Bačkoj Palanci, Kikindi i Subotici.
Subotički klub ukupno ima 13 igrača svih uzrasnih kategorija. On njih sedmoro, koji imaju neki oblik invalidnosti, za klub igraju i dve igračice koje su potpuno zdrave.
Nepremostive barijere
Ovaj sport je izuzetno zahtevan i naporan za igrače koji imaju neki oblik invaliditeta, pa i za one koji ga nemaju, ističe Gordan Glončak. Igrači pre svakog prvenstva moraju da obave lekarski pregled i ne mogu sve kategorije invalidnosti da se bave ovim sportom. Sedeću odbojku treniraju igrači koji najčešće imaju dečiju paralizu, amputaciju ili pojedina oštećenja donjih ekstremiteta. Ruke i kičma moraju biti zdravi zbog kretanja tj. „klizanja“ po parketu.
Bez obzira na veliki fizički napor koji je neophodno da se ulaže u ovaj sport, on pozitivno utiče na zdravlje igrača, objašnjava Gordan. On kaže da je invalidski sport dobar i koristan, jer natera osobu sa invaliditetom da izađe iz kuće, da se druži, da putuje i da shvati da nije on jedini na svetu koji ima problem nego da ih ima još koji svakodnevno izlaze na kraj sa poteškoćama tokom života. Svaka osoba sa invaliditetom može da se bavim određenim sportom kao što su na primer pikado, košarka u kolicima, atletika, plivanje, sedeća odbojka i drugo.
Igrači subotičkog Kluba Sedeće odbojke
Na pitanje šta motiviše “zdrave” osobe da se priključe ovom sportu, Gordan kaže da je njihov cilj da popularizuju sedeću odbojku. Razlozi su različiti. Postoje igrači čiji su roditelji hendikepirani i na taj način žele da doprinesu većoj vidljivosti ovog invalidskog sporta. Jedan od igrača je imao oca koji je igrao u klubu, a nakon njegove smrti, njegov sin je nastavio da se bavi sedećom odbojkom.
Na koji način je ovaj sport i ova kategorija ljudi prihvaćena u društvu od strane lokalne samouprave? Glončak objašnjava da je situacija mnogo bolja nego što je bila nekada i da se konstantno radi na poboljšanju kvaliteta života ovih osoba, ali da se sve to jako polako dešava. Postoji nekoliko udruženja koja okupljaju osobe sa teškim invaliditetom i oni dobijaju određenu pomoć od grada, kao i od države, međutim to najčešće nije dovoljno.
O hendikepiranima prigodno – i dovoljno
Prema njegovim rečima, nekada su mediji oskudno informisali o problemima i pravima osoba sa invaliditetom. Međutim, oni još uvek imaju selektivan pristup ovoj kategoriji ljudi. Najčešće ih se sete 3. decembra, na Dan osoba sa invaliditetom. Tada se svi slikaju, gostuju na televiziji i obraćaju pažnju na njih i onda do sledeće godine, tu i tamo, po koja vest u medijima.
Diskriminacija ove kategorije ljudi je najučljivija prilikom zapošljavanja, jer su oni poslednja rupa na svirali, ističe Glončak. Ukoliko neko zaposli osobu sa invaliditetom, mora i da obezbedi uslove za rad, pristup svim prostorijama, obezbedi rampe i drugo.
Osim toga, diskriminacija je osetna i zbog arhitektonskih barijera, tj. ograničavanja kretanja ovih osoba na javnim mestima. Iako se u poslednje vreme radi na rešavanju problema sa barijerama u gradu, problemi još uvek postoje na ulazu u Gradsku apoteku, kao i u drugim apotekama, pojedinim bankama, kafićima, restoranima i drugim objektima i ustanovama. “Zašto takva osoba nema prava da uđe u kafić, da popije sok i pojede kolač i da posle lepo izađe sa svojim kolicima napolje”, pita se Gordan. Takođe, za prevoz putnika grad je obezbedio jedan kombi koji je u dosta lošem stanju.
On dodaje da generalno ova kategorija ljudi nije prihvaćena u društvu. To pokazuje i činjenica koliko je ovaj sport nepoznat široj javnosti. Ponegde možete da pročitate po koji rezultat nakon utakmice ili insert u vestima o tome da je negde održan turnir u sedećoj odbojci i gotovo.
Klub Sedeće odbojke je, na osnovu projekta, od grada za ovu godinu dobio 60.000 dinara. Ovo je peta godina da ovaj klub dobija određena finansijska sredstva od lokalne samouprave, navodi on.
Klub se trudi da pokrije sve troškove, ali kako kaže naš sagovornik, mnogo bi pomoglo kada bi imali nekog većeg sponzora koji bi im pokrivao troškove za reklamne majice i slično. Međutim, firme najčešće nisu zaiteresovane jer možda nemaju interes da pomažu ovakve klubove.
Što se broja utakmica tiče, igrači subotičkog Kluba sedeće odbojke godišnje imaju četiri takmičenja: dva prolećna i dva jesenja turnira.
U okviru prolećnog dela prvenstva, igrači kluba će, 19. aprila, odigrati turnir u Beogradu, a 17. maja će igrati u Kikindi. U drugom, jesenjem delu, 11. oktobra, biće domaćini takmičenja u Subotici i poslednji turnir će biti održan 2. novembrau Beogradu.
Sedeća odbojka je kolektivni sport koji se igra na manjem terenu širine 6 metara i dužine 10 metara. Visina mreže je 1,15 metara za muškarce, a 1,05 metara za žene, prednja zona napada je 2 metra, a zadnja zona odbrane 3 metra, a prostor za serviranje je širok 6 metara. Igrači obavezno sede na terenu, tj. parketu. Igrač koji servira sedi iza linije terena, s tim što noge mogu biti i u terenu. U vreme izvođenja servisa svi igrači moraju biti u terenu u sedećem položaju. Ostala pravila su gotovo ista kao i kod „stajaće“ odbojke.
Radi popularizacije sedeće odbojke, Svetska odbojkaška federacija je donela pravilo da ovaj sport mogu da igraju i oni koji nemaju ni jedan oblik invalidnosti ali se ovim sportom mogu baviti isključivo na domaćim prvenstvima i na turnirima. Na evropskom i svetskom prvenstvu, kao i na olimpijadi mogu učestvovati samo igrači koji imaju neki oblik oštećenja donjih ekstremiteta.
Natalija Jakovljević
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.