LOGIKA UZROKA I POSLEDICE NA PRIMERU RTV-A: CRNA RUPA BOŽANSKOG

Neutralna priča o Božanskom, Bolesniku, Pobočnicima, Kameleonu i njihovim vernicima

Sa stanovišta Božanskog stvar je potpuno logična: svojom uređivačkom koncepcijom Radio-televizija Vojvodine (RTV) ugrožavala je njegovo funkcionalno pravo na autokratiju, i smene čelnih ljudi te kuće usledile su prosto kao nužna odbrana. Uostalom, zar treba sumnjati u njegove reči da je u postupku Upravnog odbora RTV-a „sve čisto i po zakonu, bez upliva politike“? Niti su ostavke urednicima uručene noću, niti je to učinio neko s fantomkom na glavi.

Sa stanovišta Bolesnika stvar je takođe jasna: na RTV-u i Radio-televiziji Srbije (RTS) radi „ološ i šljam koji treba rasterati“, jer se netrpeljivosti i prostakluku ne daje dovoljno minutaže. A ako ćemo pravo, RTV je i bila kritična prema fašizmu. Bar do sada.

Sa stanovišta Pobočnika ćutnja o smenama na RTV-u je, u mišjoj rupi u kojoj već odavno previvaju, najpametnije rešenje. Jedan je Božanskog zaštitio od onih koji ga nazivaju tiraninom, a drugi mu otvoreno širi svoju… Dušu. Kao zasluženu nagradu obojica čekaju poziv za mrvice oko stola: jedan u „Banovini“, drugi u Nemanjinoj.

A tek u ćutnji Kameleona nema ničega neočekivanog, dakle senzacionalnog: em ga je Božanski proglasio najpouzdanijim partnerom, em u svakom trenutku ima zaštitu Dizača ograda. A, uostalom, njegove u Kući i tako niko ne dira, jer ih većina i ne razume. A i što bi se reklo: sve su to srpska posla.

Koliko god bila očekivana, „seča šefova“ na RTV-u još i više je pokazala crnu stranu ovog… (ups, umalo da kažem političkog) humora. Povežemo li, naime, izrečeno u prethodnim pasusima, prostom kombinatorikom možemo doći do mnoštva malih zaključaka. Jedan od njih je da su Božanski i Bolesnik (istina, sada u formalno različitim ulogama) opet alergični na istog uzročnika: sve što misli svojom glavom i radi profesionalno. Ako je prvi zaključak, s obzirom na mentalni sklop opisanih, nekako i posve razumljiv, pa čak i „prirodan“, drugi je, baš, onako, zanimljiv. Ispada, naime, da je zajednička alergija Božanskog i Bolesnika neutralisala zajedničku alergiju Pobočnika (u pr/ij/evodu: ađutanata) prema domaćim BB bojsima. Treći zaključak, koji logično sledi iz zaključka da su sve to ionako samo srpska posla, je možda dosadan (a i malčice sebičan) i glasi: „Koga uopšte zanima RTV“? Uzevši u obzir prethodna tri, četvrti bi mogao glasiti ovako: i slučaj RTV-a pokazao je da je promenljivost jedna od osnovnih odlika ljudi. A peti, zapravo, predstavlja suštinu prethodnog: ne zaboravimo, ovde je reč o političarima.

Sledeći logiku ovih zaključaka – a o čemu je u „Magločistaču“ več bilo reči kroz nekoliko tekstova (prenesenih iz „Hrvatske riječi“) tokom predizborne kampanje – najzanimljiviji deo nalazi se na kraju, a odnosi se na već spomenute – ljude.

Ako izuzmemo vernike Božanskog i zaražene Bolesnikom, opet nam ostaje nekoliko stotina hiljada naivnih punoletnika koji su blanko poverovali u bajke o građanskom društvu, autonomiji Vojvodine ili (ponovimo: malčice sebičnim) nacionalnim interesima, koji nit su gledali kako se Pobočnici ponašaju niti su slušali šta Kameleon mantra. Bar kada je o Božanskom reč. Zaključak na osnovu njihove nesklonosti donošenja zaključaka je, naravno, logičan, odnosno predvidiv i glasi: dok ni ne primete koliko su im izrasle uši, glasovi naivnih uvek se na kraju sliju u Crnu rupu Božanskog. Koji se onda, umesto njih, mora patiti da čisto i po zakonu smeni taj ološ i šljam na RTV-u. A cela filozofija, kako bi rekao Kameleon, glasi: „Egyáltalán, kit érdekel a Vajdasági Rádió és Televízió“?

Piše: Zlatko Romić (Magločistač)

[clear]